„Рани хришћански филозофи усвојили су грчки концепт о бесмртности душе и сматрали су да је Бог створио душу и спојио је с телом приликом зачећа“ (The New Encyclopædia Britannica, 1988, 11. том, страна 25).

„Душа која греши, она ће умрети“ (Језекиљ 18:4).

Библија о стварању прве људске душе каже: „Јехова Бог је створио човека од земаљског праха и удахнуо му у ноздрве дах живота, и човек је постао жива душа [хебрејски: нефеш]“ (Постанак 2:7).

Хебрејски израз нефеш, преведен са „душа“, значи ’биће које дише‘. Када је Бог створио првог човека Адама, он није усадио у њега бесмртну душу већ му је дао животну снагу која се подржава дисањем. Зато се „душа“ у библијском смислу односи на целокупно живо биће. Без животне снаге која потиче од Бога, душа умире (Постанак 3:19; Језекиљ 18:20).

Учење о бесмртној души повлачи следећа питања: Где душа одлази након смрти? Шта се дешава с душом злих? Када је хришћански свет усвојио учење о бесмртној души, то је довело до прихватања још једне заблуде — учења о паклу.

Упоредите следеће библијске стихове: Проповедник 3:19; Матеј 10:28; Дела апостолска 3:23.