ШТА је то изазвало толику пажњу? У часопису се говори о недавном великом интересовању и дешавањима у вези са збирком лажних јеванђеља, посланица и апокалипси откривених средином XX века у Наг Хамадију и на другим локацијама у Египту. Ови и други слични рукописи углавном су познати као гностички или апокрифни списи. *

У време великог цинизма према Библији и ортодоксним религијама, гностички и апокрифни списи су изгледа баш оно што људима треба. Они су веома утицали на гледиште о учењима Исуса Христа и самом хришћанству. Баш као што се наводи у једном часопису: „Јеванђеље по Томи и друга апокрифна дела посебно су привлачна групи људи којих данас има све више: онима који су духовно гладни, али су изгубили поверење у религију.“ Процењује се да само у Бразилу „постоји најмање 30 групација које своја веровања темеље на апокрифним списима“.

Открићем ових текстова популаризована је теорија да је у четвртом веку наше ере Католичка црква сковала заверу да се сакрије истина о Исусу, да су заташкани неки извештаји из његовог живота који се описују у апокрифним списима и да су измењена четири јеванђеља која налазимо у данашњим Библијама.  Професор религије Елејн Пејџелс објашњава то на следећи начин: „Сада увиђамо да је оно што називамо хришћанством — и сматрамо хришћанском традицијом — заправо засновано само на ужем избору од више десетина извора.“

По мишљењу изучавалаца попут професорке Пејџелс, Библија није једини извор хришћанства; постоје и други извори, као што су апокрифни списи. На пример, у BBC-јевој емисији Библијске мистерије са темом „Права Марија Магдалена“ речено је да је она у апокрифном тексту представљена као „учитељ и духовни вођа других ученика. Она није само ученик; она је апостол над апостолима“. Коментаришући о овој наводној улози Марије Магдалене, Хуан Аријас у бразилским новинама O Estado de S. Paulo наводи следеће: „Данас све указује на то да је рани хришћански покрет, који је основао Исус, био изразито ’феминистички‘, будући да су прве цркве биле у домовима жена где су оне служиле као свештеници и бискупи.“

За многе апокрифни списи имају далеко већу тежину од Библије. Међутим, ово гледиште покреће нека важна питања: Да ли су апокрифни списи признати извор хришћанске религије? Када су у супротности с јасним библијским учењима, ком извору треба да верујемо — Библији или апокрифним књигама? Да ли је у четвртом веку заиста скована завера како би се сакриле ове књиге и изменила четири јеванђеља избацивањем важних информација о Исусу, Марији Магдалени и другима? Да бисмо одговорили на та питања, осмотримо једно од четири канонска јеванђеља — Јеванђеље по Јовану.

Један значајан фрагмент Јовановог јеванђеља пронађен је у Египту на самом почетку XX века и данас је познат као папирус Рајландс 457 (P⁠⁵²). Он садржи део текста који се у данашњим преводима Библије налази у Јовану 18:31-33, 37, 38 и чува се у библиотеци „Џон Рајландс“ у Манчестеру у Енглеској. То је најстарији постојећи рукописни фрагмент грчког дела Светог писма. Многи изучаваоци сматрају да је написан око 125. н. е., неких четврт века након Јованове смрти. Значајно је то што се његов текст готово у потпуности поклапа са оним што стоји у манускриптима који су касније настали. Чињеница да се око 125. н. е. тај препис користио у Египту, где је пронађен, још један је доказ да је Јеванђеље по Јовану већ било забележено у првом веку наше ере и да га је сам Јован записао, као што се указује у Библији. Стога је Јованов запис дело очевица.

С друге стране, сви апокрифни списи датирају из другог века и касније, око сто или више година након што су се одиграли описани догађаји. Неки изучаваоци то образлажу тиме да се апокрифни списи темеље на ранијим записима и традицији, али не постоје докази за то. Зато је на месту следеће питање: Чему бисте више веровали — сведочанству очевидаца или људи који су живели сто  година након самог догађаја? Одговор је очигледан. *

Шта је са тврдњом да су канонска јеванђеља преправљена како би се затајили неки детаљи из Исусовог живота? Постоји ли неки доказ да је рецимо Јованово јеванђеље измењено у четвртом веку да би се изврнуле чињенице? Да бисмо добили одговор на то питање, треба да задржимо на уму да је један од главних извора савремених превода Библије манускрипт из четвртог века Ватикански кодекс 1209. Да наша Библија садржи промене које су унете у четвртом веку, онда би оне постојале и у овом манускрипту. На срећу, један други манускрипт који садржи већи део Лукиног и Јовановог јеванђеља, познат као папирус Бодмер 14, 15 (P⁠⁷⁵), датира из периода од 175. до 225. н. е. Према изучаваоцима, он је текстуално врло сличан Ватиканском кодексу 1209. Другим речима, ниједна значајна измена није начињена у канонским јеванђељима и Ватикански кодекс 1209 то потврђује.

Не постоје докази, писмени или неки други, који потврђују да је текст Јовановог или других јеванђеља измењен током четвртог века. Након што је проучио збирку рукописних фрагмената откривених у Оксиринху у Египту др Питер М. Хед с Кембричког универзитета пише: „Уопштено говорећи, ови манускрипти потврђују текст познатих унцијалних рукописа [писаних крупним словима, из четвртог века и касније] који представљају основу савремених критичких издања. Не постоји никакав разлог за радикалну промену у разумевању раних преписа новозаветног текста.“

Четири канонска јеванђеља — Матејево, Марково, Лукино и Јованово — била су општеприхваћена међу хришћанима најкасније средином другог века. Познато Татијаново дело Диатесарон (од грчког израза који значи „кроз четири“), настало између 160. и 175. н. е., темељило се само на четири канонска јеванђеља и ниједном гностичком „јеванђељу“. (Видети оквир  „Рана одбрана јеванђеља“.) Значајно је и запажање Иринеја с краја другог века н. е. Он је сматрао да су морала постојати четири јеванђеља, као што постоје четири стране света и четири главна ветра. Иако су његова поређења дискутабилна, закључак до ког је он дошао потврђује чињеницу да су у то време постојала само четири канонска јеванђеља.

Шта показују све те чињенице? Да је грчки текст Светог писма — укључујући и четири јеванђеља — остао у великој мери непромењен од другог века па наовамо. Не постоји снажан разлог за веровање да је скована завера у четвртом  веку како би се изменио или прикрио неки део надахнутог Светог писма. Напротив, библиста Брус Мецгер написао је: „Пред крај другог века... висок степен усаглашености већег дела Новог завета постојао је међу веома различитим и удаљеним скупштинама верника не само на подручју Медитерана већ и широм подручја које се простире од Велике Британије до Месопотамије.“

Апостоли Павле и Петар заступали су истину из Божје Речи. Обојица су снажно упозоравали сухришћане да не прихватају нити верују у било шта што није у складу са оним чему су поучени. На пример, Павле је написао Тимотеју: „Чувај што ти је поверено, и клони се испразних разговора који скрнаве оно што је свето и противречног назовизнања. Због разметања таквим назовизнањем неки су одступили од вере.“ Петар је потврдио: „Јер нисмо вам снагу и присутност нашег Господа Исуса Христа објавили поводећи се за подмукло измишљеним причама, него као очевици његовог величанства“ (1. Тимотеју 6:20, 21; 2. Петрова 1:16).

Вековима раније, пророк Исаија је под надахнућем рекао: „Трава се осуши и цвет увене, али реч нашег Бога остаје довека“ (Исаија 40:8). И ми можемо имати слично поуздање да се онај који је надахнуо Свето писмо такође побринуо да оно буде сачувано кроз векове тако да се „све врсте људи спасу и да добро упознају истину“ (1. Тимотеју 2:4).