Пређи на садржај

Пређи на садржај

Апологете — браниоци хришћанства или тобожњи филозофи?

Апологете — браниоци хришћанства или тобожњи филозофи?

Апологете — браниоци хришћанства или тобожњи филозофи?

ИНЦЕСТ, чедоморство, канибализам — то су само неке од апсурдних оптужби уперених против хришћана из другог века н. е. То је покренуло талас прогонства због ког су се писци који су се изјашњавали као хришћани осећали обавезнима да бране своју веру. Ти писци, који су касније постали познати као апологете, то јест браниоци својих веровања, настојали су да докажу да њихова религија није опасна како би придобили наклоност римских власти и јавности. То је био рискантан подухват, јер су се владајући кругови и јавно мњење могли одобровољити само додворавањем. Такође је постојала опасност да се изазове још веће прогонство или да се чињењем неоправданих компромиса разводне хришћанска веровања. Али како су апологете браниле своју веру? Које су аргументе користили? Колико су били успешни у томе?

Апологете и римско царство

Апологете су били образовани људи из другог и прве половине трећег века. Најпознатији међу њима су били Јустин Мученик, Климент Александријски и Тертулијан. * Њихова дела су углавном била упућена паганима и људима на положају, с намером да им се објасни хришћанска вера, при чему се често указивало на Библију. Штавише, апологете су се храбро супротстављале прогониоцима, побијале њихове оптужбе и представљале хришћане у добром светлу.

Један од њихових најважнијих циљева био је да увере људе који су били политички утицајни да хришћани нису непријатељи ни цара ни царства. Тертулијан је рекао: „[Цар је] више наш него ваш, јер га је наш Бог поставио“, а Атенагора је стао у одбрану тога да се царски престо треба наслеђивати. Тако су се умешали у политику тог времена и оглушили о оно што је Исус Христ рекао: „Моје краљевство није део овог света“ (Јован 18:36).

Апологете су такође говориле да треба да постоји веза између Рима и хришћанске религије. Према Мелитону, та два ентитета су сарађивала на добробит читавог царства. Анонимни писац Посланице Диогнету написао је да су хришћани важан део овог света, без ког би се он распао. Тертулијан је написао да се хришћани моле за напредак царства и да крај овог поретка буде одложен за неко касније време. Тако је долазак Божјег Краљевства на неки начин постао мање важан (Матеј 6:9, 10).

„Хришћанство“ постаје филозофија

Филозоф Келс је исмевао хришћане описујући их као „раднике, обућаре, сељаке, људе који су углавном неуки и прости“. Апологете то нису могле да поднесу. Одлучили су да придобију јавност прибегавајући новој тактици. Световну мудрост коју су раније одбацивали сада су користили ради „хришћанства“. На пример, Климент Александријски је извесну филозофију сматрао „правом теологијом“. Јустин је тврдио да је одбацио паганску филозофију, али је био први који је користио термине и језик филозофа како би објаснио „хришћанске“ појмове, сматрајући да је таква врста филозофије „сигурна и корисна“.

Од тада па надаље, тактика није била да се супротстављају филозофији, већ да се од наводно хришћанске мисли створи филозофија која ће бити на вишем нивоу од паганске. Јустин је написао: „Што се тиче неких ствари ми говоримо исто што и песници и филозофи којима ви одајете признање, а у неким другим стварима наша учења су потпунија и у њима има више онога што је божанско.“ Одевена у ново филозофско рухо, „хришћанска“ мисао је представљана као нешто признато и уважено. Апологете су истицале да су књиге које су користили хришћани биле далеко старије од дела грчких филозофа и да су библијски пророци живели пре њих. Неке апологете су чак дошле до закључка да су филозофи копирали пророке. Тако је чак испало да је Платон био Мојсијев ученик!

Хришћанска учења се изврћу

Производ ове нове тактике била је мешавина хришћанства и паганске филозофије. Грчки богови су упоређивани са особама које се спомињу у Библији. Исус је упоређен с Персејем, а Маријино зачеће са зачећем Персејеве мајке, Данаје, за коју је такође речено да је била девица.

Нека учења су била доста измењена. На пример, Исус се у Библији назива „Логос“, што значи Божја „Реч“, то јест Говорник (Јован 1:1-3, 14-18; Откривење 19:11-13). Недуго након што је то било написано, Јустин је, као филозоф, изврнуо ово учење користећи два могућа значења грчке речи логос: „реч“ и „разум“. Како је рекао, хришћани су примили реч у облику самог Христа. Међутим, логос у смислу разума налази се у сваком човеку, укључујући и пагане. Према томе, како је закључио, они који живе у складу с разумом такође су хришћани, чак и они који кажу да су атеисти или их људи сматрају таквима, као што је био случај са Сократом и другима.

Штавише, настојећи да створе везу између Исуса и логоса из грчке филозофије, који се доводи у тесну везу с Богом, Тертулијан и друге апологете су се упустили у нешто што је на крају довело хришћанство до догме о Тројству. *

У изворном тексту Библије хебрејска реч за „душу“ појављује се преко 750 пута, а грчка реч више од 100 пута. Оне у основи указују на жива бића која су смртна, било да је реч о људима или животињама (1. Коринћанима 15:45; Јаков 5:20; Откривење 16:3). Међутим, апологете су изврнуле ово библијско учење тако што су га повезале с Платоновом филозофијом да је душа одвојена од тела, невидљива и бесмртна. Минуције Феликс је чак тврдио да је веровање у ускрсење потекло од Питагориног учења о сељењу душе. Под утицајем грчких филозофа заиста су се удаљили од библијских учења!

Погрешан начин

Неке апологете су увиделе да би филозофија могла представљати опасност за хришћанску веру. Међутим, иако су они критиковали филозофе, и даље су волели интелектуални приступ који постоји у филозофији. На пример, Тацијан је осуђивао филозофе што својом филозофијом не постижу ништа корисно, али је у исто време хришћанску религију назвао „нашом филозофијом“ и бавио се филозофским теоретисањем. Тертулијан је с једне стране критиковао утицај који је паганска филозофија имала на хришћанско размишљање, а с друге стране је рекао да жели следити стопе „Јустина, филозофа и мученика; Милтијада, црквеног софисте,“ и других. Атенагору су назвали „хришћанским филозофом Атинским“. Што се тиче Климента, каже се да је мислио да „хришћани могу разборито користити филозофију да би стекли мудрост и одбранили веру“.

Који год да су успех те апологете имале у одбрани своје вере, оне су ипак направиле озбиљну грешку у тој одбрани. Како то? Апостол Павле је рекао правим хришћанима да од духовног оружја које им стоји на располагању ниједно није моћније од ’Божје речи‘ која је „жива и делотворна“. Он је рекао да они помоћу ње ’руше погрешна размишљања и сваку охолост која се подиже против познавања Бога‘ (Јеврејима 4:12; 2. Коринћанима 10:4, 5; Ефешанима 6:17).

Последње ноћи свог живота на земљи, Исус је својим ученицима рекао: „Будите храбри, ја сам победио свет“ (Јован 16:33). Кушње и невоље које је доживео док је био на земљи нису пољуљале његову веру нити је због њих престао да буде веран свом Оцу. Јован, апостол који је надживео остале апостоле, написао је нешто слично: „Ово је победа која је победила свет: наша вера“ (1. Јованова 5:4). Иако су апологете желеле да одбране хришћанску веру, изабрале су погрешан начин јер су усвојиле идеје и приступ светске филозофије. Тиме су дозволиле да их заведе та филозофија и тако су дозволиле да свет победи њих и њихову верзију хришћанства. Због тога, уместо да буду поборници и браниоци праве хришћанске вере, апологете ране цркве су, вероватно нехотице, упале у замку Сатане, који се „претвара да је анђео светлости“ (2. Коринћанима 11:14).

Свештеници и теолози данашњих цркава умногоме иду стопама апологета. Уместо да право хришћанство бране служећи се Божјом Речју, они често потцењују Библију и у настојању да придобију народ и људе на власти служе се светском филозофијом у својим учењима. Уместо да упозоравају на то колико је опасно следити небиблијске трендове света, постали су учитељи који се, у жељи да придобију следбенике, труде да ’говоре оно што годи ушима‘ оних који их слушају (2. Тимотеју 4:3). Нажалост, ови учитељи, попут раних апологета, игноришу упозорење које је дао апостол Павле: „Пазите да вас неко не одмами филозофијом и празном преваром, што је засновано на људском предању, на начелима овог света, а не на Христовим учењима.“ Свето писмо нам каже: „Крај ће им бити по њиховим делима“ (Колошанима 2:8; 2. Коринћанима 11:15).

[Фусноте]

^ Још неке апологете су Квадрат, Аристид, Тацијан, Аполинарије, Атенагора, Теофил, Мелитон, Минуције Феликс и други који су мање познати. Видети Стражарску кулу од 15. маја 2003, стране 27-29, и од 15. марта 1996, стране 28-30.

^ Више информација о Тертулијановим веровањима налази се у Стражарској кули од 15. маја 2002, на странама 29-31.

[Истакнути текст на 31. страни]

„Рушимо погрешна размишљања и сваку охолост која се подиже против познавања Бога“ (2. КОРИНЋАНИМА 10:5)

[Слика на 28. страни]

Према Јустину, филозофски приступ хришћанству је ’сигуран и користан‘

[Слика на 29. страни]

Климент је извесну филозофију сматрао „правом теологијом“

[Слика на 29. страни]

Тертулијан је својим филозофским приступом допринео утирању пута доктрини о Тројству

[Слика на 29. страни]

Тацијан је хришћанство назвао „нашом филозофијом“

[Слика на 30. страни]

Данашњи свештеници и теолози иду стопама апологета

[Слика на 31. страни]

Апостол Павле је упозорио на опасност од филозофије и људске преваре

[Извори слика на 29. страни]

Климент: Historical Pictures Service; Тертулијан: © Bibliothèque nationale de France