Писмо из Јужноафричке републике

„Зашто би ико дошао овде?“

„ОПАСНО ПОДРУЧЈЕ — ПЉАЧКА И ПРОСТИТУЦИЈА“, упозорава знак поред узаног сеоског пута. Заустављамо се на прашњавом делу поред пута и придружујемо се осталим аутомобилима паркираним у сенци огромног билборда који упућује на луксузни комплекс хотела и казина мало даље низ пут. Док скупи аутомобили пролазе поред нас, запажамо збуњене погледе људи који као да се питају: „Зашто би ико дошао овде?“

Заустављамо кола, излазимо и придружујемо се групи лепо обучених људи који стоје у хладовини испод билборда. Групу сачињавају људи различите расне и етничке припадности, што је још увек прилично необичан призор у Јужноафричкој Републици. Довде смо путовали око 100 километара северозападно од Јоханесбурга, са жељом да пренесемо библијску истину житељима овдашњих села.

Имамо кратак састанак поред пута да бисмо размотрили дневни стих и направили завршне планове за службу од куће до куће. Упућујемо молитву и враћамо се у кола. У даљини, с друге стране равнице, расуте су кућице и колибе. Делују тако сићушно у поређењу са гомилама црног отпада из рудника платине које се уздижу високо над њима. Тако велико сиромаштво свуда око нас неспојиво је са огромним рудним богатством које лежи под земљом.

Моја жена и ја с једним брачним паром из Немачке започињемо службу од куће до куће тог јутра. Око трећине мештана је незапослено, тако да су куће веома скромне. Многе од њих су у ствари колибе од таласастог лима постављеног на климаву дрвену основу и причвршћеног великим ексерима закуцаним кроз спљоштене чепове пивских боца који служе као подлошке.

Док прилазимо некој кући, још са капије упућујемо поздрав и обично нас дочекује домаћица. Људи којима проповедамо радо слушају нашу поруку и примају нас као цењене госте. Током дана сунце бије у лимене кровове претварајући куће у вреле пећи. Зато родитељи шаљу децу унутра да донесу столице и ставе их под дрво, а онда нас позивају да седнемо у хладовину.

Породица се окупља и сви седају на дрвене хоклице или преврнуте гајбе. Позивају се и мала деца која се играју с ручно направљеним играчкама да дођу и  слушају. Читамо неколико стихова и молимо децу која иду у школу да читају из наших публикација темељених на Библији. Готово сви с којима разговарамо радо прихватају нашу литературу и многи нас позивају да поново дођемо.

У подне правимо паузу за сендвич и хладно освежавајуће пиће пре него што кренемо у посете код оних код којих смо раније већ били. Прво идемо код Џимија, имигранта из Малавија који ради у једном од рудника платине. Посећујемо га већ неколико месеци. Увек му је драго кад нас види и доста смо разговарали о Библији. Џими је ожењен женом из народа Сетсвана и имају двоје дивне деце. Прошли пут га нисмо пронашли код куће, тако да једва чекамо да видимо како је.

Док се приближавамо његовој скромној кући, одмах запажамо да нешто није у реду. Башта која је обично лепо уређена сада је запуштена, стабљике кукуруза су се сасушиле, а кокошака које су чепркале по земљи тражећи нешто за јело више нема. На вратима се налази велики ланац. Комшиница долази да види шта се дешава. Питамо је где би Џими могао бити. Саопштава нам страшну вест: Џими је преминуо, а његова жена и деца су се преселили код њене породице.

Иако није културно запиткивати, питамо је да нам каже нешто више о томе. „Био је болестан и умро је“, каже. „Данас има много болести. Многи умиру.“ Иако није навела ништа конкретно, пошто се о томе углавном не прича, све већи број нових гробова на овдашњем гробљу служи као снажна потврда њених речи. Разговарамо с њом о нади у ускрсење, а затим тужна срца одлазимо на следећу посету.

Улазимо у друго село и возимо до последњег реда кућа испред депоније рудника која се уздиже високо изнад земље. Скрећемо на путић на крају те улице. На камену у дворишту словима јарке боје исписане су речи: „Неодлучност је крадљивац времена, а одгађање његов главни саучесник.“ Давид, * који је смислио ту изреку, извирује иза отворене хаубе своје прастаре фолксвагенове бубе. Он жмирка због сунца које му иде у очи и кад нас препознаје, усне му се развлаче у широк осмех док се светлост одбија о његове модерне златне зубе. Брише руке и долази да нас поздрави.

„Здраво, пријатељи!“, узвикује. „Где сте до сада?“ Драго нам је што га поново видимо. Извињава се што данас не може много причати с нама, јер се у међувремену запослио и ускоро треба да буде у руднику. Током нашег живог разговора, осмех му не силази с лица. „Оног дана када сте ме први пут посетили мој живот се променио!“, каже одушевљено. „Без шале, не знам шта би данас било са мном да нисте дошли.“

Одлазимо од Давида орасположени. Док сунце полако нестаје иза хоризонта, крећемо кући. Бацивши последњи поглед на равницу, коју прекрива измаглица док на сунцу светлуцају честице прашине, питамо се како ће сви ови људи чути добру вест. Добро разумемо значење Исусових речи: „Жетва је заиста велика, а радника је мало“ (Лука 10:2).

[Фуснота]

[Извор слике на 17. страни]

Kind permission given by the South African Post Office