Истина о греху

МОЖЕ ли болестан човек доказати да нема повишену температуру тако што ће сломити топломер? Наравно да тиме неће ништа доказати. Слично томе, то што многи не уважавају Божје гледиште о греху не значи да грех не постоји. Божја Реч, Библија, има много тога да каже на ту тему. Шта она тачно каже о греху?

Сви грешимо

Пре око две хиљаде година апостол Павле је био разочаран чињеницом да ’добро које жели да чини, не чини, него зло које не жели да чини, то чини‘ (Римљанима 7:19). Ако смо искрени, морамо признати да је исти случај и са нама. Можда желимо да живимо у складу са Десет Божјих заповести или по неким другим мерилима понашања, али свиђало се то нама или не, нико од нас не успева да то у потпуности чини. Не ради се о томе да намерно кршимо неко правило, већ смо једноставно слаби. Како се то може објаснити? Сам Павле је дао одговор када је рекао: „Ако чиним оно што не желим, онда то не чиним више ја, него грех који пребива у мени“ (Римљанима 7:20).

Сви људи имају урођене слабости, баш као што их је имао и Павле, што је доказ да смо наследили грех и несавршеност. „Сви су сагрешили и не одражавају Божју славу“, рекао је апостол Павле. Шта је узрок таквог стања? Павле у наставку каже: „Преко једног човека [Адама] у свет [је] ушао грех и преко греха смрт, и тако се смрт проширила на све људе јер су сви сагрешили“ (Римљанима 3:23; 5:12).

Иако се многима не свиђа представа о томе да нас је грех наших прародитеља отуђио од Бога и да смо због тога изгубили првобитно савршенство, Библија каже да је то заиста тако. Исус је цитирајући из првог поглавља Постанка показао да верује у извештај о Адаму и Еви (Постанак 1:27; 2:24; 5:2; Матеј 19:1-5).

Једно од основних библијских учења је то да је Исус дошао на земљу да оне који исказују веру у њега откупи од греха (Јован 3:16). Наша будућност зависи од тога да ли прихватамо начин на који Јехова жели да избави људе из те ситуације у коју нису доспели својом кривицом. Али ако не разумемо тачно шта је према Божјем гледишту грех, не можемо схватити на који начин ће нас спасти од греха нити можемо бити захвални за то.

Зашто је била потребна Исусова жртва

Јехова је првом човеку дао могућност да вечно живи. Адам би изгубио ту изванредну могућност само ако би се побунио против Бога. Он је управо то учинио и тако је постао грешник (Постанак 2:15-17; 3:6). Адам није поштовао Божју вољу, зато није остао савршен и покварио је свој однос с Богом. Када је починио грех прекршивши Божји закон код њега је почео процес старења који је на крају довео до смрти. Нажалост, сви Адамови потомци, укључујући и нас, рођени су у греху и због тога умиру. Зашто је то тако?

Разлог је прилично једноставан. Несавршени родитељи не могу имати савршену децу. Сви Адамови потомци су рођени као грешници, а као што је апостол Павле забележио „плата за грех је смрт“ (Римљанима 6:23). Међутим, други део овог стиха пружа нам наду: „Божји дар је вечни живот преко Христа Исуса, нашег Господа.“ Наиме, пошто је Исус дао свој живот као жртву, послушни људи који цене оно што Бог ради за њих могу бити  очишћени од последица греха који је Адам починио * (Матеј 20:28; 1. Петрова 1:18, 19). Како би то требало да делује на нас?

„Христова љубав нас покреће“

Апостол Павле је под Божјим надахнућем дао одговор на то питање. Он је написао: „Христова љубав нас покреће, јер смо закључили ово: један човек је умро за све... он је умро за све да они који живе не живе више за себе, него за њега који је умро за њих и био ускрснут“ (2. Коринћанима 5:14, 15). Ако човек схвата да га Исусова жртва може ослободити последица греха и жели да покаже захвалност за то, он треба да се труди да живи у складу с Божјом вољом. То значи да треба да научи и разуме шта Бог очекује од људи, да своју савест обликује у складу с библијским мерилима и да живи по њима (Јован 17:3, 17).

Када грешимо ми нарушавамо наш добар однос с Јеховом Богом. Краља Давида је сигурно било срамота када је схватио колико је озбиљно то што је починио прељубу с Витсавејом и што је убио њеног мужа. Али оно што га је највише бринуло, и то с правом, јесте то што је својим гресима вређао Бога. Скрушено је признао Јехови: „Теби, теби сам згрешио, учинио сам оно што је зло у очима твојим“ (Псалам 51:4). Исто тако, када се Јосиф нашао у сличној ситуацији савест га је навела да се пита: „Како бих онда могао да учиним тако велико зло и да згрешим Богу?“ (Постанак 39:9).

Дакле, када починимо грех није највећи проблем у томе што се лоше осећамо јер смо се можда осрамотили. Није највећи проблем ни у томе што треба да се суочимо с реакцијама других људи јер смо можда изневерили нека очекивања. Кршење Божјих закона што се тиче полних односа, поштења, поштовања других, служења Богу и тако даље, нарушава наш добар однос с Богом. Ако намерно грешимо постајемо Божји непријатељи.  То је чињеница о којој треба добро размислити (1. Јованова 3:4, 8).

Дакле, чињеница је да се гледиште о греху променило. Наравно, он и даље постоји, само су људи почели да га називају другим именима надајући се да ће тако умањити његову озбиљност. Многима је савест отупела или је игноришу. Сви који желе Божју наклоност морају се одупирати таквој склоности. Као што смо видели, плата за грех није само повређени его или срамота, већ смрт. Грех је питање живота и смрти.

Добра вест је да је опроштење греха могуће захваљујући откупној вредности Исусове жртве ако се искрено покајемо за своје грехе и више их не чинимо. „Срећни су они којима су безакона дела опроштена и којима су греси покривени“ написао је апостол Павле. „Срећан је човек коме Јехова не урачунава грех“ (Римљанима 4:7, 8).

[Фуснота]

[Оквир/Слика на 10. страни]

Теолошки заокрет

Већина католичких верника никада није јасно разумела учење о лимбу. Током последњих деценија оно је постепено ишчезавало из катехизама. Католичка црква је 2007. године званично потписала „смртну пресуду“ лимбу у једном документу који спомиње „теолошке и литургијске разлоге за наду да мала деца која су умрла а да нису била крштена могу бити спасена и доведена до вечне среће“ (Међународна теолошка комисија).

Зашто се догодио такав теолошки заокрет? У суштини, то је цркви омогућило да се ослободи онога што је француски колумниста Анри Тенк назвао „мучним наслеђем које је од средњег века па све до 20. века бранила манипулативна црква само да би претећи лимбом натерала родитеље да што пре крсте децу“. Али ова промена је покренула и друга питања.

Традиција или Свето писмо? Историјски гледано, веровање у лимб је настало у 12. веку као резултат теолошких дебата о чистилишту. Католичка црква је научавала да душа живи после смрти, па је тако морала да нађе место за душе деце која нису могла да оду на небо јер нису била крштена, али нису ни заслужила да иду у пакао. Тако се родила идеја о лимбу.

Међутим, Библија не каже да душа живи после смрти. Она јасно каже да ће људске душе које греше бити ’истребљене из народа‘ и да ће ’умрети‘ (Дела апостолска 3:23, Даничић-Караџић; Језекиљ 18:4, др Лујо Бакотић). Пошто ниједан део човека не живи после смрти, лимб једноставно не постоји. Сем тога, Библија каже да је смрт несвесно стање слично сну (Проповедник 9:5, 10; Јован 11:11-14).

Библија указује на то да Бог сматра светом децу оних који му служе (1. Коринћанима 7:14). Таква изјава не би имала смисла ако би крштење мале деце било неопходно за њихово спасење.

Учење о лимбу је заиста било увреда за Бога јер га не приказује као брижног оца, што он заиста јесте, већ као тиранина који кажњава невине (Поновљени закони 32:4; Матеј 5:45; 1. Јованова 4:8). Није чудо што за праве хришћане ово небиблијско учење никада није имало смисла.

[Слике на 9. страни]

Ако живимо у складу с Божјом Речју бићемо у добрим односима и с Богом и с људима