Шта се променило у нашем поимању греха?

„ПОЈАМ о неком праисконском греху, о томе да сви ми сносимо последице неког древног греха наших прародитеља једноставно се не уклапа у модерна схватања. А не уклапа се ни сам појам греха... Људи као што су Адолф Хитлер и Јосиф Стаљин можда јесу грешници, али ми остали смо жртве стицаја околности“ (The Wall Street Journal).

Као што овај цитат показује, изгледа да је у данашње време дошло до великих промена у поимању греха. Али зашто? Шта се то променило? Зашто људи толико избегавају ту тему?

Када је реч о греху, постоје два његова аспекта — наслеђени грех и лични грех. Наслеђени грех је нешто што сви имамо, хтели то или не, док је лични грех оно што човек чини свесно. Погледајмо сада поближе оба аспекта.

Да ли грех наших прародитеља заиста има утицаја на нас?

Библија каже да је првобитни грех наших прародитеља пренет на све људе. Зато смо сви рођени несавршени. У Библији пише: „Свака неправедност је грех“ (1. Јованова 5:17).

Међутим, многим верницима је несхватљива и неприхватљива помисао да су рођени несавршени због неког греха у далекој прошлости у коме нису учествовали и за који нису криви. Према речима Едварда Оукса, професора теологије, та доктрина „наилази или на непријатну тишину, отворено одбацивање или на празне речи којима се не пориче та доктрина али се и не узима за озбиљно“.

Један фактор који људима отежава прихватање концепта о првобитном греху је и оно што цркве говоре о њему. На пример, на Тридентском сабору (1545-1563) црква је осудила све који нису веровали да новорођенче треба да се крсти да би му били опроштени греси. Ако би беба умрла, а да није крштена, тврдили су теолози, због својих неочишћених греха никада не би могла отићи на небо код Бога. Жан Калвин је отишао толико далеко да је говорио да мала деца ’носе са собом своје проклетство од мајчине утробе‘. Њихова природа, тврдио је он, ’Богу је мрска и одвратна‘.

Већина људи инстинктивно сматра да су новорођенчад тако невина створења да би било против људске природе мислити  да она треба да пате због наслеђеног греха. Сасвим је разумљиво зашто је доктрина о првобитном греху људима постала одбојна. Чак и неки свештеници једноставно нису могли да некрштену новорођенчад осуде на пакао. За њих је коначна судбина такве деце остала теолошка дилема. Католичка црква је вековима научавала да душе некрштене новорођенчади одлазе у лимб, премда то никада није постала званична црквена догма. *

Други фактор који људима отежава да верују у првобитни грех је то што су филозофи, научници и теолози у 19. веку почели да доводе у питање тачност библијских извештаја. Због Дарвинове теорије еволуције многи су извештај о Адаму и Еви свели на мит. Резултат свега тога је да многи сада сматрају да је Библија више одраз начина размишљања и традиције њених писаца него Божја објава.

Како се то одразило на доктрину о првобитном греху? Ако су верници наведени да мисле како Адам и Ева заправо никада нису ни постојали, логичан закључак је да првобитни грех никада није ни почињен. Чак и за оне који су спремни да признају да је људско друштво у суштини мањкаво, концепт о првобитном греху је само још један начин да се каже да је људски род несавршен.

Толико о првобитном греху. Међутим, шта се може рећи о личним гресима?

Да ли је то заиста грех?

На питање шта подразумевају под личним грехом, многи помисле на Десет Божјих заповести које забрањују убиство, неверство, похлепу, полне односе пре брака, крађу и друго. Према традиционалном учењу цркава сви који су умрли а да се нису покајали за такве грехе биће вечно мучени у паклу. *

Да би неко био поштеђен такве судбине, католичка црква захтева да се греси исповеде свештенику који наводно може опростити те грехе. Међутим, за већину католика исповед, опроштење греха и покајање припадају прошлости. На пример, једна недавна анкета показује да више од 60 процената католика у Италији више не иде на исповед.

Очигледно је да традиционални концепт о личном греху и његовим последицама — као што су то цркве објашњавале  — није помогао људима да не чине грехе. Многи верници доста тога више не сматрају грехом. На пример, неки мисле да ако две одрасле особе желе да имају полне односе и да при томе нико трећи није повређен, у томе нема ничег лошег.

Једно од могућих објашњења за овакав начин размишљања је то што дубоко у себи те особе нису уверене у оно чему су поучаване што се тиче греха. Многима је заиста тешко да верују да ће Бог који је оличење љубави вечно мучити грешнике у паклу. И можда такав скептицизам објашњава, барем делимично, зашто се „грех“ не схвата тако озбиљно. Међутим, и други фактори су допринели губитку осећаја за то шта је грех.

Одбацивање традиционалних вредности

Догађаји у последњих неколико векова довели су до великих промена, како у друштву тако и у начину размишљања људи. Два светска рата, многобројни мањи ратови и геноциди навели су многе да доведу у питање традиционалне вредности. Они се питају да ли уопште има смисла у технолошки развијеном друштву живети по мерилима која су утврђена вековима раније и која уопште немају додира са савременим светом. Многи рационалисти и моралисти закључили су да то нема смисла. Они сматрају да људско друштво треба да се ослободи неких моралних окова и сујеверја и да достигне свој пуни потенцијал путем образовања.

Такво размишљање је људе још више удаљило од Бога. У многим европским земљама мало људи одлази у цркву. Све више њих више не верује ни у шта, а многи отворено изражавају одбојност према веровањима цркава јер их сматрају апсурдним. Према њиховом мишљењу, ако су људи настали еволуцијом и природном селекцијом, и ако Бог не постоји, онда нема потребе говорити о греху и казни за грех.

У 20. веку је свеопшта попустљивост што се тиче морала у западном свету довела, између осталог, до такозване сексуалне револуције. Студентски протести, контракултурни покрети и раширена употреба контрацептивних средстава имали су своју улогу у одбацивању традиционалних правила пристојности. Убрзо су  библијска мерила била одбачена. Нова генерација је прихватила нови морал и нови став према греху. Један писац каже да је „једини закон постао закон љубави“ — који се углавном огледао у масовном одобравању недозвољених полних односа.

Религија која угађа верницима

Што се тиче ситуације у Сједињеним Државама, у часопису Newsweek отворено је речено: „Многи свештеници који се такмиче на великом тржишту у свом домену сматрају да не могу приуштити себи да се удаље од верника.“ Плаше се да ће изгубити парохијане ако у моралном смислу буду превише захтевни. Људи не желе да слушају о томе како треба да развијају понизност, самосавладавање и честитост или како треба да слушају своју савест која их изједа и да се покају за своје грехе. Зато су многе цркве прихватиле оно што је Chicago Sun-Times назвао „терапеутским, практичним, па чак и нарцисоидним хришћанским проповедима у стилу ’ја, па ја‘, у којима се јеванђеља остављају по страни“.

Овакав начин размишљања је довео до тога да цркве дефинишу Бога на свој начин и да се више не усредсређују на Бога и на оно што он тражи од нас, већ на човека и на оно што ће подићи његово самопоштовање. Једини циљ је удовољити потребама људи. Резултат је религија у којој нема никаквих учења. „Шта попуњава рупу у средини где је некада био хришћански закон о моралу?“ јесте питање које је поставио The Wall Street Journal. „Етика упадљивог саосећања, где је ’то што сте добра особа‘ изговор за све.“

Логично је да је резултат свега овога став да је сасвим добра свака религија у којој се човек осећа добро. Они који имају такво гледиште, запажа The Wall Street Journal, „могу прихватити било коју веру, све док она не поставља неке праве моралне захтеве — веру која теши, а не суди“. А цркве су, пак, спремне да прихвате људе „баш онаквима какви су“, не постављајући пред њих никакве захтеве што се тиче морала.

Све ово читаоце Библије подсећа на пророчанство које је записао апостол Павле у првом веку н. е. Он је рекао: „Доћи [ће] време кад људи неће подносити здраво учење, него ће по сопственим жељама накупити себи учитеље који ће им говорити оно што годи њиховим ушима. И одвратиће уши од истине“ (2. Тимотеју 4:3, 4).

Верске вође које оправдавају грех, поричу његово постојање и говоре само ’оно што годи‘ људима уместо да им кажу шта пише у Библији, чине тим људима медвеђу услугу. То што им говоре је погрешно и опасно. То је извртање једног од основних учења хришћанства. Грех и опроштење греха заузимају главно место у доброј вести коју су проповедали Исус и његови апостоли. Следећи чланак пружа доказе за то.

[Фусноте]

[Истакнути текст на 7. страни]

Религија која угађа верницима доноси лоше плодове

[Оквир на 6. страни]

Да ли смо ’прерасли грех‘?

▪ „Један од највећих проблема цркве је управо то што више не видимо себе као ’грешнике‘ којима је потребно опроштење. Можда је грех некада био проблем, али ми смо га прерасли. И премда црква има решење за проблем греха, већини Американаца то више није проблем — барем не тако озбиљан“ (Џон Студебејкер, писац који се бави верским темама).

▪ „Људи кажу: ’Имам велика очекивања што се тиче морала и од себе и од других, али знам да смо сви само људи и зато се трудим колико могу.‘ Када је реч о моралу пронашли смо неку зону у којој се осећамо пријатно, неку средину у којој имамо добру слику о себи. Гледамо да будемо добре комшије, али не обраћамо пажњу на озбиљније ствари као што је грех“ (Алберт Молер, директор Јужне баптистичке теолошке школе).

▪ „Људи се поносе оним чега су се некада стидели [као што су на пример седам смртних грехова]: родитељи подстичу децу да буду поносна јер им то подиже самопоштовање; група надобудних француских кувара тражи од Ватикана да се неумереност у јелу и пићу више не сматра грехом. Завист је покретачка снага таблоида. Похлепа је стратегија рекламне индустрије; гнев је оправдан када вам је нанета неправда. Има дана кад само желим да ленчарим“ (Ненси Гибс, часопис Time).

[Слика на 5. страни]

Многи данас сматрају да је извештај о Адаму и Еви мит