Примери вере

Он је „растао пред Јеховом“

САМУИЛО је посматрао лица својих сународника. На позив овог верног човека који је деценијама служио као пророк и судија, народ се окупио у граду Галгалу. Био је мај или јун по савременом рачунању времена и сушно раздобље је већ одавно почело. Пшенична поља су се златила на сунцу, спремна за жетву. Међу народом је владала тишина. Како ће Самуило допрети до њиховог срца?

Израелци нису разумели да се налазе у веома озбиљној ситуацији. Упорно су тражили да добију краља који ће владати над њима. Нису схватали да су тиме показали огромно непоштовање према свом Богу Јехови и његовом пророку. Они су заправо одбацили Јехову као свог Краља! Како ће их Самуило подстаћи да се покају?

Самуило се обратио народу и рекао: „Ја сам остарео и оседео.“ Његова седа коса је давала додатну тежину ономе што је говорио. Затим је наставио: „Ја сам ишао пред вама од младости своје па до данашњег дана“ (1. Самуилова 11:14, 15; 12:2). Иако је остарео, Самуило није заборавио дане своје младости. Сећања на њих још увек су била жива. Одлуке које је доносио тада, док је растао, обликовале су његов живот који су обележиле вера и оданост његовом Богу, Јехови.

Самуило је развио снажну веру и стално ју је јачао. Није дозволио да га у томе спрече људи који нису показивали веру нити су били одани Богу. Данас је подједнако тешко изградити веру пошто живимо у безбожном и исквареном свету. Осмотримо шта можемо научити из Самуиловог примера, почев од његовог раног детињства.

’Као дечак је служио пред Јеховом‘

Самуило је имао необично детињство. Убрзо након што је престала да га доји, када је вероватно имао око четири године, мајка га је одвела у Јеховин свети шатор у Силому, који је био удаљен отприлике 30 километара од њиховог дома у Рами. Његови родитељи, Елкана и Ана, посветили су свог сина Јехови за посебан вид службе и он је постао доживотни назиреј. * Да ли је то значило да га нису волели и да су га напустили?

Ни у ком случају! Они су знали да ће њиховом сину бити добро у Силому. Самуило је увек био уз првосвештеника Илија који је водио рачуна о свему. Ту су се налазиле и жене које су биле укључене у неки организовани вид службе у повезаности са светим шатором (Излазак 38:8).

Осим тога, Ана и Елкана никада нису заборавили свог вољеног првенца чије рођење је било одговор на једну молитву. Ана је молила Бога да јој подари сина и обећала да ће му посветити то дете, да му целог живота врши свету службу. Посећивала је Самуила сваке године и доносила му нову тунику коју је правила за његову службу у светом шатору. Мали дечак се сигурно радовао тим посетама. Нема сумње да су  му пуно значили родитељско охрабрење, љубав и савети које су му пружали док су му говорили да је служење Јехови на том посебном месту велика част.

Они који имају децу могу пуно научити од Ане и Елкане. Данас је уобичајено да се родитељи, док одгајају своју децу, усредсређују само на материјалне ствари а занемарују духовне потребе. Али Самуилови родитељи су на прво место стављали духовност, што је у великој мери утицало на то каква ће особа постати њихов син (Пословице 22:6).

Можемо замислити тог дечака како расте и шета брдима око Силома. Док је посматрао град и долину која се с једне стране пружала пред њим, срце му се вероватно преливало радошћу и поносом када би угледао Јеховин свети шатор. Он је заиста био свето место. * Био је изграђен пре скоро 400 година под Мојсијевим вођством и представљао је једино средиште праве религије на целом свету.

Млади Самуило је заволео службу у светом шатору. У запису који је касније саставио, читамо: „Самуило је као дечак служио пред Јеховом, и на себи је имао ланени ефод“ (1. Самуилова 2:18). Та једноставна одећа без рукава је очигледно била знак да Самуило помаже свештеницима у светом шатору. Иако није потицао из свештеничке породице, Самуило је обављао дужности као што је отварање врата дворишта светог шатора ујутро и помагање остарелом Илију. Па ипак, колико год да је налазио радости у тим задужењима, с временом је његово чисто срце постало узнемирено. Нешто страшно се дешавало у Јеховином дому.

Остао је беспрекоран упркос искварености других

Још као врло мали, Самуило је видео велику злоћу и исквареност. Илије је имао два сина, Офнија и Финеса. У Самуиловом запису стоји: „Илијеви синови били су покварени људи. Нису марили за Јехову“ (1. Самуилова 2:12). Две ствари које се помињу у овом стиху иду руку под руку. Офније и Финес су били „покварени људи“ — дословно „синови безвредности“ — јер нису марили за Јехову. Његова праведна мерила и закони нису имали никакву вредност за њих. То је био узрок свих других грехова које су чинили.

Божји Закон је конкретно прописивао дужности свештеника и како је требало да приносе жртве у његовом светом шатору. За то је постојао добар разлог! Жртве су представљале све оно што је Бог предузео како би људима омогућио опроштење греха, на основу чега би постали чисти у његовим очима, достојни његовог благослова и вођства. Али, Офније и Финес су навели и друге свештенике да с великим непоштовањем гледају на приносе. *

Замислите младог Самуила који зачуђено гледа како та зла дела пролазе некажњено. Колико је људи видео — сиромашних, покорних и угњетаваних појединаца из народа — како долазе у свети шатор у нади да ће добити духовну окрепу и снагу, а затим одлазе разочарани, повређени или понижени? Како се осећао када је сазнао да Офније и Финес такође крше Јеховине законе о полном моралу  упуштајући се у сексуалне односе с неким женама које су служиле на улазу у шатор састанка? (1. Самуилова 2:22). Можда се надао да ће Илије нешто предузети да се то исправи.

Илије је био у најбољем положају да реши тај страшан проблем. Као првосвештеник, био је одговоран за оно што се догађа у светом шатору. Као отац, имао је обавезу да опомене своје синове. На крају крајева, они су наносили зло и себи и великом броју људи из народа. Па ипак, Илије није испунио ни једну ни другу одговорност. Своје синове је само благо и слабо прекорио (1. Самуилова 2:23-25). Међутим, њима је био потребан много јачи укор. Они су чинили грехе који заслужују смрт!

Ситуација се толико погоршала да је Јехова послао ’једног Божјег човека‘, пророка коме не знамо име, да објави Илију снажну поруку осуде. Јехова му је рекао: „Својим синовима исказујеш већу част него мени.“ Бог је затим прорекао да ће Илијеви зли синови умрети истог дана и да ће његова породица доживети многе невоље. Чак ће изгубити част да служе као свештеници. Да ли су те озбиљне речи довеле до промене у тој породици? Библијски запис показује да се то није десило (1. Самуилова 2:27–3:1).

Како је све то зло утицало на младог Самуила? У том мрачном запису, с времена на време налазимо трачке светлости, лепе речи о томе како је Самуило растао и напредовао. Сетимо се да у 1. Самуиловој 2:18 стоји да је он верно „као дечак служио пред Јеховом“. Чак и у том раном узрасту, Самуило је био усредсређен на служење Богу. У 21. стиху тог истог поглавља налазимо нешто још дирљивије: „Дечак Самуило је растао пред Јеховом.“ Док је растао, пријатељство с његовим небеским Оцем бивало је све јаче. Такав близак однос с Јеховом је најбоља заштита од сваког вида искварености.

Будући да су првосвештеник и његови синови лоше поступали, Самуило је лако могао да закључи да и он може да ради шта год жели. Али исквареност других, па и оних који имају ауторитет, никада није изговор за чињење греха. И данас многи млади хришћани опонашају Самуила и ’расту пред Јеховом‘ тако што развијају чврсто пријатељство с њим — чак и ако им други не пружају добар пример.

Какав је био исход таквог Самуиловог поступања? У Библији читамо: „Дечак Самуило је растао и стицао све већу наклоност код Јехове и код људи“ (1. Самуилова 2:26). Очигледно је да су Самуила други волели, барем они чије је мишљење било важно. Самом Јехови је тај дечак био веома драг због његовог верног поступања. Што се Самуила тиче, он није сумњао да ће његов Бог окончати зло у Силому, али можда се питао када ће се то десити.

„Кажи, јер слуша твој слуга“

Једне ноћи је стигао одговор на то питање. Ближило се свануће, али је и даље било мрачно; у шатору је треперила светлост великог свећњака. У тишини, Самуило је чуо глас који га је дозивао по имену. Помислио је да је то Илије који је тада већ био врло стар и скоро слеп. Самуило је устао и отрчао до њега. Замислите тог дечака како босоног трчи до Илија да види шта му је потребно. Дирљиво је запазити да је Самуило поштовао Илија и био добар према њему. Упркос свим својим гресима, он је још увек био Јеховин првосвештеник (1. Самуилова 3:2-5).

Самуило је пробудио Илија и рекао: „Ево ме, звао си ме.“ Али он му је одговорио да га није звао и послао га је да се врати у кревет. Међутим, исто се поновило још једном, па још једном! На крају је Илије схватио о чему се ради. У то време је Јехова ретко слао визије и пророчке објаве свом народу, и није тешко разумети због чега. Али сада је Илије разумео да Јехова поново говори — и то овом дечаку! Зато му је рекао да оде у кревет и поучио га шта да каже следећи пут. Самуило га је послушао. Ускоро је чуо глас како га дозива: „Самуило! Самуило!“ Дечак је одговорио: „Кажи, јер слуша твој слуга“ (1. Самуилова 3:1, 5-10).

 Јехова је коначно у Силому поново имао слугу који га је слушао. Самуило је то наставио да чини до краја живота. Да ли је и с нама тако? Ми не морамо да чекамо да нам се неки натприродни глас обрати у ноћи. У извесном смислу, данас увек можемо чути Божји глас. Чујемо га док читамо његову Реч, Библију. Што више слушамо Бога и поступамо у складу с тим, наша вера ће бити јача. Тако је било и са Самуилом.

Та ноћ у Силому је била прекретница у Самуиловом животу јер је од тада био још приснији с Јеховом као његов пророк и заступник. Дечак се у први мах плашио да пренесе Илију Јеховину поруку, пошто је то била коначна објава да ће се пророчанство против те породице ускоро испунити. Али, скупио је храброст, а Илије је понизно прихватио Божју пресуду. Убрзо се све што је Јехова рекао обистинило. Израел је кренуо у рат против Филистеја и Офније и Финес су убијени у истом дану. Илије је умро након што је чуо да је Јеховин свети ковчег отет (1. Самуилова 3:10-18; 4:1-18).

С друге стране, Самуило је све више био на гласу као верни пророк. „Јехова је био с њим“, каже се у Библији и затим се додаје да Бог није допуштао да иједно Самуилово пророчанство остане неиспуњено (1. Самуилова 3:19).

’Самуило је призвао Јехову‘

Да ли је то значило да су Израелци следили Самуилово вођство и постали духовно јаки и верни? Не. Касније нису више желели да им суди обичан пророк. Хтели су да буду попут других народа над којима је владао краљ. Јехова је рекао Самуилу да удовољи њиховом захтеву. Али морао је да каже Израелцима колико је озбиљан њихов грех. Они нису одбацили обичног човека већ самог Јехову! Зато је Самуило позвао народ да се окупи у Галгалу.

 Хајде да му се придружимо у том напетом тренутку када се обраћао Израелцима у Галгалу. Остарели Самуило их је најпре подсетио на то да је целог живота верно служио Богу. Затим читамо: „Самуило [је] призвао Јехову.“ Тражио је од Јехове да пошаље громове и кишу (1. Самуилова 12:17, 18).

Громове и кишу? Усред сушног раздобља? Тако нешто је било незамисливо! Ако је неко имао и трачак сумње или се подсмевао, то није дуго потрајало. Небо су одједном прекрили тамни облаци. Задувао је јак ветар због ког је полегла пшеница на њивама. Громови су затутњали уз заглушујућу буку и почео је пљусак. Како су Израелци реаговали? „Цео народ [је] обузео велики страх од Јехове и Самуила.“ Напокон су увидели колико је тежак њихов грех (1. Самуилова 12:18, 19).

Срца тих бунтовних људи дирнуо је Бог, Јехова, а не Самуило. Тај пророк је од детињства па све до дубоке старости показивао веру у Бога и он га је због тога наградио. Јехова се није променио. Он је и данас уз оне који показују веру попут Самуила.

[Фусноте]

[Слика на 17. страни]

Иако се плашио, Самуило је Илију верно пренео Јеховину осуду

[Слика на 18. страни]

Самуило се помолио с вером и Јехова га је услишио пославши громове и кишу