Живот хришћана у првом веку

Путовање до свих крајева земље

„Сутрадан је с Варнавом отишао у Дерву. Кад су објавили добру вест и у том граду и тако створили много ученика, вратили су се у Листру, Иконију и Антиохију“ (ДЕЛА АПОСТОЛСКА 14:20, 21)

ОШТАР јутарњи ваздух испуњава његова плућа. На уморне ноге навлачи изношене сандале. Пред њим је још један дан пешачења.

Док му јутарње сунце бије у леђа, путник корача прашњавим путем који води око винограда, кроз маслињак и преко стрме падине. На путу среће и друге путнике — земљораднике који тешким кораком иду до поља, трговце који журно прате животиње натоварене робом и ходочаснике који су се упутили у Јерусалим. Он и његови сапутници разговарају са свима које сретну. Који је њихов циљ? Да изврше Исусову заповест да сведоче о њему „све до краја земље“ (Дела апостолска 1:8).

Тај путник би могао бити апостол Павле, Варнава или било ко од неустрашивих мисионара из првог века (Дела апостолска 14:19-26; 15:22). Они су били снажни, одлучни људи. Путовање је било напорно. Описујући догађаје  с мора, апостол Павле је записао: „Трипут сам доживео бродолом, ноћ и дан провео сам у дубоком мору.“ Путовање копном није било ништа лакше. Павле каже да је често био у „опасностима од река“ и „опасностима од разбојника“ (2. Коринћанима 11:25-27).

Како би изгледало путовање с тим мисионарима? Колики бисте пут превалили за један дан? Шта бисте понели са собом и где бисте одсели?

Путовање копном. До првог века, Римљани су изградили разгранату мрежу путева који су повезивали веће градове царства. Ти путеви су били пажљиво осмишљени и квалитетно направљени. Многи су били широки четири и по метра, поплочани каменом, оивичени и означени миљоказима. Идући таквим путем, мисионар као што је био Павле могао је прећи око 32 километра на дан.

Међутим, у Палестини су скоро сви путеви били ризичне и незаштићене земљане стазе које су пролазиле кроз поља и дуж стрмих литица. Путник би могао наићи на дивље звери или разбојнике, па чак се могло десити и да пут буде потпуно блокиран.

Шта би један путник понео са собом? Неке од основних ствари биле су штап за заштиту (1), врећа за спавање (2), кеса за новац (3), пар сандала (4), врећа за храну (5), резервна одећа (6), кожно ведро за захватање воде из бунара које се могло пресавити (7), чутура за воду (8) и велика кожна торба за личне ствари (9).

Мисионари су готово увек сретали путујуће трговце, који су превозили робу од града до града. За то су користили магарце који су веома стабилни на ногама. Ниједна животиња није им равна на стрмим и каменитим путевима. Каже се да под пуним товаром снажнији магарац може прећи и до 80 километара на дан. Воловска запрега и теретна кола били су спорији и могли су прећи свега 8 до 20 километара. Али волови су могли понети већи терет и били су идеални за мање раздаљине. Путник би могао наићи и на караване — поворке са десетинама камила или магараца натоварених робом из свих делова  света. Понекад би пројурио и гласник на коњу, који је носио поруке и царске наредбе до истурених положаја царства.

Путници су ноћили поред пута у импровизованим логорима. Неки би преспавали у караван-сарају, свратишту за караване са утврђеним двориштем око ког су се налазиле празне просторије за преноћиште и одмор. Та прљава и непријатна места нису пружала сигурну заштиту од временских неприлика и лопова. Кад год је било могуће, мисионари су радије одседали код рођака или суверника (Дела апостолска 17:7; Римљанима 12:13).

Путовање морем. Роба и људи превожени су мањим бродовима дуж обале и преко Галилејског мора (Јован 6:1, 2, 16, 17, 22-24). Многи већи бродови пловили су Средоземним морем, превозећи товаре до удаљених лука. Снабдевали су Рим храном и превозили државне службенике и званичну пошту од луке до луке.

Морепловци су се ослањали на видљиве оријентире дању и звезде ноћу. Зато су путовања морем била релативно безбедна само између маја и средине септембра када су временске прилике биле стабилније. Бродоломи су се често дешавали (Дела апостолска 27:39-44; 2. Коринћанима 11:25).

Људи нису путовали морем зато што је то било удобније од путовања копном. Удобност путника на теретном броду, главном превозном средству преко мора, није била толико битна. Путници су боравили и спавали на палуби по свакојаком времену. Сув простор испод палубе био је резервисан за вредну робу. Јели су храну коју су понели са собом. Једино су добијали воду за пиће. Понекад је време било крајње нестабилно. Услед снажних олуја и узбурканог мора многи су патили од морске болести, и то је често трајало данима.

Упркос тешкоћама на путовањима копном и морем, мисионари попут Павла преносили су ’добру вест о краљевству‘ широм тада познатог света (Матеј 24:14). Само 30 година након што је Исус рекао својим ученицима да сведоче о њему, Павле је могао написати да се добра вест проповедала „међу свим створењима под небом“ (Колошанима 1:23).