’Бог чини велика дела‘ — како сам се уверио у то

Испричао Морис Раџ

Моја породица, као и хиљаде других имиграната, бежала је пред једним од најсвирепијих напада у Другом светском рату. Данима смо путовали кроз густу бурманску џунглу, спавајући ноћу под дрвећем. Имао сам девет година. У малом завежљају на леђима носио сам све своје ствари. Али то је био само почетак.

БИЛО је то 1942. Свет је био у рату, а ми смо бежали од јапанске војске која је надирала. Управо је извршила инвазију на Бурму, данашњи Мјанмар, заузимајући нафтна поља града Јенангјаунга. Пре него што смо успели да дођемо до границе са Индијом, јапански војници су нас сустигли и присилили да се вратимо кући.

Када сам био дечак, живели смо у Јенангјаунгу, где је отац радио у бурманској нафтној компанији. Након јапанске окупације, британски ратни авиони су непрестано бомбардовали богата нафтна поља Јенангјаунга. Једном смо се три дана скривали у рову док су бомбе падале свуда око нас. На крају смо чамцем пребегли у Сале, мали град на реци Ејарвади, то јест Иравади. Били смо срећни што смо живи и остали смо тамо до краја рата.

Након трагедије упознајем истину

Мој млађи брат се родио 1945. године, када се завршио Други светски рат. Отац је био пресрећан што је добио дете у старости. Али његова радост није дуго трајала. Мој брат је умро када је имао само три месеца. Убрзо након тога, и отац је умро од туге.

У жељи да ме утеше, пријатељи су ми рекли да је Бог узео мог оца и брата да би били с њим на небу. Тако сам чезнуо да будем с њима! Моја породица је одлазила у католичку цркву где сам као дете добијао верску поуку. Био сам поучен да свештеници и часне сестре одмах иду на небо, док остали морају да прођу кроз чистилиште, место привремених мука где бивају очишћени од својих греха. Одлучан да будем са својим оцем и братом, решио сам да се упишем у католичку свештеничку школу у Мајмију, данашњем Пјин У Лину, који је удаљен 210 километара од нашег места.

За упис у ту школу било је неопходно добро опште образовање. Као имигрант, ишао сам у школу само две године. Затим су током рата све школе биле затворене. Касније су поново отворене, али наша породица је била у тешкој финансијској ситуацији. Мајка је бринула не само о моја два брата и мени, већ и о троје мале деце своје покојне сестре. Није више имала довољно средстава да нас школује.

Мој старији брат се запослио, а ја сам имао само 13 година и још нисам могао да  радим. Мој стриц, Мануел Нејтан, живео је у Чауку, граду близу Салеа. Размишљао сам: ’Ако одем од куће, биће једна гладна уста мање.‘ Зато сам отишао у Чаук да живим са стрицем.

Нисам знао да је стриц кратко пре тога дошао у контакт с Јеховиним сведоцима и да је жарко желео да пренесе другима оно што је сазнао из Библије. Мало-помало ми је причао о томе, почевши са објашњењем молитве Оченаш. Она започиње речима: „Оче наш, који си на небесима, нека се свети име твоје“ (Матеј 6:9, 10).

„Дакле, Бог има име“, објаснио ми је стриц. „А то име је Јехова.“ Затим ми је у Библији показао Божје име. Желео сам да научим нешто више. Али нисам добро читао, чак ни на свом матерњем тамилском језику, а Библија и библијска литература мог стрица биле су на енглеском, који нисам добро знао. И поред ниског образовања, с временом сам разумео библијска учења (Матеј 11:25, 26). Очи су ми се отвориле и увидео сам да се многа учења којима сам раније поучен не темеље на Библији. „Стриче“, рекао сам на крају, „ово је истина!“

Када сам имао 16 година, почео сам другима да преносим оно што сам сазнао. У то време је било само 77 Јеховиних сведока у Мјанмару. Недуго затим, Роберт Кирк, Сведок који је служио као мисионар у главном граду Рангуну, данашњем Јангону, посетио је мог стрица у Чауку. Рекао сам му да сам предао свој живот Јехови. Тако сам се 24. децембра 1949. крстио у реци Ејарвади у знак предања Богу.

Савладавање потешкоћа

Убрзо након тога, преселио сам се у Мандалај да бих пронашао одговарајући посао. Мој циљ је био да постанем пионир, како се називају пуновремени проповедници Јеховиних сведока. Једног дана док сам гледао фудбалску утакмицу, срушио сам се и тело је почело да ми се грчи. Оболео сам од епилепсије и морао сам да се вратим кући како би породица бринула о мени.

Напади су се повремено јављали у наредних осам година. Када се моје здравствено стање поправило, могао сам да се запослим. Иако ме је због слабог здравља мајка одвраћала од пуновремене службе, једног дана сам јој рекао: „Не могу више да чекам. Желим да будем пионир. Јехова ће се бринути о мени!“

Године 1957. преселио сам се у Јангон и почео да служим као пионир. За дивно чудо, нападе епилепсије нисам имао наредних 50 година, све до 2007. Сада их помоћу лекова држим под контролом. Затим сам 1958. наименован за специјалног пионира, што значи да сам сваког месеца проводио 150 сати у делу проповедања.

Моја прва додела била је Џонша, село које се налази око 110 километара северозападно од Јангона. Тамо је једна мала група читала нашу библијску литературу и желела да сазна нешто више. Када смо Роберт и ја стигли, окупило се мноштво људи. Одговарали смо на њихова бројна библијска питања и показали им како могу водити састанке на којима се проучава Библија. Неки од њих су нам се убрзо придружили у проповедању. Био сам замољен да останем у том селу. За само неколико месеци, од те мале групе настала је једна напредна скупштина. Данас у  том подручју има више од 150 Јеховиних сведока.

Касније сам служио као путујући надгледник, посећујући скупштине и групе у удаљеним подручјима широм Мјанмара. Прешао сам безброј километара идући по прашњавим путевима на натовареним камионима, пробијао се кроз џунгле, пловио рекама и пешачио преко планинског подручја. Иако физички нисам био јак, осетио сам да ми је Јехова давао снагу да наставим (Филипљанима 4:13).

„Јехова ће ти помоћи“

Потом сам 1962. позван да служим у представништву Јеховиних сведока у Јангону, где ми је Роберт пружио потребну обуку. Убрзо су државне власти наредиле да сви мисионари из иностранства напусте Мјанмар и за само неколико седмица они су отишли. На моје изненађење, ја сам добио задужење надгледника.

’Како ћу обављати овај посао?‘, питао сам се. ’Нисам образован и немам искуства.‘ Приметивши моју забринутост, неколико старије браће ми је рекло: „Морисе, немој да бринеш. Јехова ће ти помагати. И ми смо сви уз тебе.“ Њихове речи су биле велико охрабрење за мене. Неколико месеци касније, требало је да саставим годишњи извештај дела проповедања у Мјанмару за Годишњак Јеховиних сведока за 1967. Тај задатак сам обављао наредних 38 година. Увек изнова сам се уверавао да Јехова заиста управља нашим делом.

На пример, када сам поднео захтев за мјанмарско држављанство, нисам имао да платим 450 кјата, * тако да сам то одложио. А онда ме је једног дана, док сам пролазио поред канцеларије фирме у којој сам радио годинама раније, угледао мој бивши шеф. Повикао је: „Хеј, Раџ, дођи по свој новац. Заборавио си да узмеш отпремнину када си одлазио.“ То је износило 450 кјата.

Док сам одлазио из канцеларије, размишљао сам за шта бих све могао искористити тих 450 кјата. Али пошто ми је тачно толико новца требало за држављанство, закључио сам да је Јеховина воља да га употребим за то. Показало се да је то била најбоља одлука. Као држављанин, могао сам остати у земљи, слободно путовати, увозити литературу и обављати друге важне послове повезане с нашим делом проповедања у Мјанмару.

Конгрес на северу

Пошто је до 1969. дело брзо напредовало у граду по имену Мјиткјина на северу Мјанмара, одлучили смо да тамо одржимо конгрес. Међутим, највећи проблем представљало је организовање превоза за све Сведоке који би дошли са југа. Молили смо се и затим од Мјанмарске железнице затражили резервацију за шест путничких вагона. На наше велико изненађење, захтев нам је одобрен.

С временом смо извршили све потребне припреме за конгрес. На дан када је требало да стигну делегати, отишли смо око поднева на железничку станицу, очекујући да воз стигне у пола три. Док смо чекали,  шеф станице нам је уручио телеграм у ком је стајало: „Шест вагона Јеховиних сведока откачено је од композиције.“ Рекао је да воз не може вући узбрдо додатне вагоне.

Шта смо могли учинити? Прво смо помислили да одложимо конгрес. Али то би подразумевало поновно тражење бројних дозвола, за шта би биле потребне седмице. Управо док смо се усрдно молили Јехови, воз је стигао на станицу. Нисмо могли веровати својим очима — свих шест вагона с Јеховиним сведоцима било је ту! Сви су били насмејани и махали су нам. Када смо их питали шта се десило, један од њих је објаснио: „Шест вагона је заиста откачено од композиције, али не наших шест!“

Од 1967. до 1971. број Јеховиних сведока у Мјанмару се удвостручио на скоро 600. Затим је 1978. представништво пресељено у једноспратну зграду. Двадесет година касније, број Сведока се повећао на више од 2 500. Објекти подружнице су поново проширени и 22. јануара 2000. Џон Бар, члан Водећег тела Јеховиних сведока, дошао је из Сједињених Држава и одржао говор за посвећење двоспратне зграде с канцеларијама и становима која се и данас користи.

Осврт на благослове

Данас овде у подружници у Јангону живи и ради 52 добровољца, а око 3 500 Јеховиних сведока служи у 74 скупштине и групе широм земље. На моју велику радост, и моја драга мајка је такође постала Јеховин сведок 1969, кратко пре своје смрти.

Средином 1960-их, пионирка по имену Дорис Ба Еј почела је да ради као преводилац у нашој подружници. Пре тога, године 1959, похађала је 32. разред Библијске школе Галад која обучава мисионаре Јеховиних сведока. Својом природном лепотом, ведром нарави и јаком духовношћу освојила је моје срце. Венчали смо се 1970. Све до данас остали смо верни Јехови и једно другом.

Сада већ више од шест деценија видим Божју руку у делу проповедања које се обавља у овој земљи. Он је заиста величанствен и достојан сваке хвале. Он ’чини велика дела‘, у шта сам се лично уверио током свог живота (Псалам 106:21).

[Фуснота]

[Слика на 27. страни]

У служби у Рангуну у Бурми, око 1957.

[Слика на 28. страни]

Путовање на конгрес у Калемју у Бурми, крајем 1970-их

[Слика на 29. страни]

Прелепи објекти наше нове подружнице који су посвећени 2000.

[Слика на 29. страни]

Са Дорис данас

[Слика на 29. страни]

Заједно у служби од куће до куће