Писмо са Хаитија

„Драго ми је што сам то доживела“

НАКОН што је 12. јануара 2010. Хаити био погођен земљотресом, било ми је тешко да чак и у вестима гледам какву је пустош оставио за собом. А онда ми је 20. јануара телефонирала моја драга пријатељица Кармен и предложила ми да се пријавимо да као добровољци идемо на Хаити. Кармен сам упознала пре неколико година док смо као медицинске сестре исто тако као добровољци радиле на изградњи једне Дворане Краљевства Јеховиних сведока. Отада смо заједно радиле на још неколико грађевинских пројеката и постале смо добре пријатељице.

Рекла сам јој да мислим да нисам ни физички ни психички способна да помажем људима на Хаитију. Она ме је подсетила да смо нас две биле добар тим и да бисмо могле подржати једна другу. Њене речи су ме охрабриле, тако да сам телефоном разговарала с једним човеком из централе Јеховиних сведока у Бруклину, који је био задужен за организовање хуманитарне помоћи из Сједињених Држава. Додао је моје име списку добровољаца. Споменула сам Кармен и рекла му да бисмо нас две волеле да радимо заједно. Рекао ми је да не може гарантовати да ће било која од нас бити позвана, нити да ћемо радити заједно.

Вратила сам се својим свакодневним обавезама, мислећи да ме неће позвати. Четири дана касније, у понедељак 25. јануара, звали су ме из Бруклина и питали да ли бих могла отпутовати на Хаити, и то наредног дана ако је могуће! Нисам могла да верујем својим ушима. Рекла сам да ћу дати све од себе. Прво сам узела слободне дане. Затим сам се чула с Кармен, али она ми је рекла да је нису позвали зато што не зна француски. Била сам и узбуђена и уплашена. Успела сам да купим авионску карту и 28. јануара сам из Њујорка отпутовала за Санто Доминго у Доминиканској Републици, која се граничи са Хаитијем.

Један млади Сведок ме је сачекао на аеродрому и одвезао до подружнице Јеховиних сведока. Тог дана су још две медицинске сестре стигле из Сједињених Држава и те ноћи смо све три биле смештене у исту собу. Следећег јутра смо путовали седам и по сати до подружнице на Хаитију, која се налази у Порт-о-Пренсу.

Кад смо прешли границу и ушли на подручје Хаитија, видели смо разорне последице земљотреса. Било је просто невероватно шта је земљотрес направио од ове прелепе земље за само 35 секунди. Није било лако гледати те призоре ни преко ТВ-а, а камоли уживо. Многе куће, укључујући и председничку палату, биле су оштећене, док су друге биле претворене у гомиле шута. Многе од њих припадале су људима који су цео живот радили да би их изградили, а изгубили су их за само неколико секунди. То ме је подсетило на чињеницу да у животу нису најважније материјалне ствари.

 Када смо стигли до подружнице, сестра која је радила на рецепцији са осмехом је истрчала да нас поздрави и загрли. Захвалила нам је што смо оставили своје обавезе да бисмо дошли на Хаити. После ручка смо отишли до оближње Конгресне Дворане која је служила као болница. Тамо сам упознала друге Сведоке који су дошли као добровољци, а међу њима брачни пар из Немачке, који су лекари, затим њиховог помоћника и једну бабицу из Швајцарске.

Почела сам да радим те исте ноћи. У тој Конгресној Дворани било је 18 пацијената, како Сведока тако и оних који то нису, и сви су лежали на душецима на поду. Медицинско особље које су сачињавали Јеховини сведоци свим пацијентима је пружало исту пажњу и бесплатну медицинску негу.

Те ноћи је умро један пацијент, 80-годишњи човек. Поред њега је била његова жена, као и моја цимерка и ја. Након тога је једна млада жена, Кетли, почела да плаче од болова. Због повреда које је задобила током земљотреса, ампутирали су јој десну руку. Поред ње је била једна наша сестра која је с њом проучавала Библију. Она је скоро сваке ноћи спавала поред Кетли у Конгресној Дворани.

Отишла сам до Кетли. Толико сам желела да јој ублажим бол, али то није био само физички бол. Рекла ми је да је била код другарице када је почео земљотрес. Нису знале шта се то догађа. Потрчале су према тераси, држећи се за руке, кад се један зид срушио на њих тако да су остале заробљене испод рушевина. Кетли је звала своју пријатељицу, али није било одговора. Рекла је да је одмах схватила да је њена другарица мртва. Тело њене другарице делимично је лежало на њој све док спасиоци нису стигли четири сата касније. Кетли је изгубила руку све до рамена.

Током те ноћи, Кетли је сваки пут кад би покушала да заспи поново проживљавала све што јој се десило. Рекла ми је кроз плач: „Знам шта Библија каже о последњим данима и о земљотресима. Знам да имамо дивну наду за будућност. И знам да треба да будем захвална што сам жива. Али замислите само за минут да сте на мом месту. У једном тренутку имаш све, а онда одједном изгледаш овако.“ Осећала сам се крајње немоћно да јој помогнем. Само сам је загрлила и почела да плачем заједно с њом. Плакале смо све док она није заспала.

Сваког дана су по један доктор и две медицинске сестре били послати на друга места да помогну онима којима је била потребна медицинска нега. Ја сам била послата у Пти Гоав, до ког нам је требало око два сата вожње од Порт-о-Пренса. Била сам са још два волонтера, једном медицинском сестром са Флориде и једним доктором из Француске. Стигли смо око 9.30 и однели медицински материјал и опрему у тамошњу Дворану Краљевства. Људи су знали да долазимо, па су већ седели тамо и чекали нас.

Одмах смо почели с радом. Било је вруће, а редови оних којима је требала помоћ били су све дужи и дужи. Тек смо око три поподне могли да направимо паузу. Нас троје смо тог дана дали 114 вакцина и обавили 105 медицинских консултација. Била сам исцрпљена, али срећна што сам помагала тим људима.

Провела сам нешто више од две седмице у хуманитарној акцији на Хаитију. Скоро сваке ноћи радила сам 12 сати у Конгресној Дворани. Била је то велика одговорност какву никад раније нисам имала. Па ипак, сматрала сам да је то што могу бити тамо велика част и благослов за мене. Веома сам срећна што сам могла  пружити неку утеху и помоћ људима на Хаитију, који су толико пропатили.

Много тога можемо научити од њих. Примера ради, један од пацијената о којима сам бринула био је Елизеј, петнаестогодишњи дечак којем су ампутирали ногу. Приметила сам да је он свој оброк обично чувао како би га поделио са својим пријатељем Џимијем који је ноћи проводио крај његове постеље. Елизеј ми је рекао да Џими понекад нема шта да поједе пре него што увече дође код њега. Елизеј је оставио снажан утисак на мене због чињенице да не морамо бити ни имућни ни здрави да бисмо делили с другима оно што имамо.

Таква великодушност се могла видети и међу волонтерима у мојој групи. Једна од њих се ни сама није добро осећала, док су другу болела леђа. Па ипак, свима њима су биле најважније потребе пацијената. То ми је давало снагу која ми је била потребна да не одустанем. Сви смо повремено психички и физички били исцрпљени, али смо подржавали једни друге и ишли даље. То је било незаборавно искуство! Захвална сам што припадам хришћанској организацији чији су чланови добри, љубазни и самопожртвовани.

Пре него што сам кренула кући са Хаитија, две пацијенткиње којима је ампутирана десна рука успеле су да ми напишу писма захвалности, али су инсистирале да их прочитам тек кад уђем у авион. Тако сам и урадила. Та писма су ме толико дирнула да нисам могла престати да плачем.

Остала сам у контакту с некима од нових пријатеља које сам упознала на Хаитију. Права пријатељства настају, а и бивају испитана управо у време невоље. Верујем да ће наша пријатељства издржати налет било које невоље у будућности. Драго ми је што сам то доживела.