Ко заиста влада светом?

ВЕРОВАТНО никада нисте упознали неког вођу организованог криминала. Да ли то значи да такви људи не постоје? Они који су у самом врху криминалних организација веома су вешти у скривању свог идентитета и чак повлаче конце док су иза затворских решетака. Па ипак, новински наслови о сукобима између нарко-дилера, ланцима проституције, трговини људима и томе слично подсећају нас на штетан утицај и страшне последице постојања и деловања личности из света криминала. Траг који остављају у друштву непобитан је доказ да они постоје.

Божја Реч, Библија, открива да је Сатана Ђаво стварна особа, која попут моћног владара из сенке спроводи своју вољу „лажним чудесним знаковима“, као и „неправдом и преваром“. Штавише, Библија каже да се он „претвара да је анђео светлости“ (2. Солуњанима 2:9, 10; 2. Коринћанима 11:14). Дакле, ми знамо да Ђаво постоји по видљивим траговима његовог деловања. Па ипак, многима је тешко да верују у невидљиво, зло духовно биће. Пре него што поближе испитамо шта Свето писмо говори о Ђаволу, осмотримо неке уобичајене дилеме и погрешна гледишта која многе спречавају да прихвате чињеницу да је Ђаво стварна особа.

◼ „Како је Бог љубави могао створити Ђавола?“ Пошто Библија говори да је Бог добар и савршен, изгледа нелогично да би он могао створити једно зло и пакосно биће. Заправо, у Библији нигде не пише да је он то учинио. Напротив, у њој се за Бога каже: „Он је Стена, дело је његово савршено, јер су сви путеви његови правда. Он је веран Бог, нема у њему неправде, праведан је и истинит“ (Поновљени закони 32:4; Псалам 5:4).

Оно о чему вреди размислити јесте да ли би савршена особа коју је Бог створио икада могла поступити неисправно. Бог ни у ком случају није желео да његова створења буду попут робота, већ им је дао слободну вољу — способност да сами доносе одлуке. Дакле, савршено, интелигентно биће може изабрати да чини добро или зло. Штавише, само поступци интелигентног бића обдареног слободном вољом, био то човек или духовно створење, могу имати тежину у моралном погледу.

Логично је закључити да Бог не би својим створењима дао слободу да самостално одлуче како ће поступати уколико би им у исто време бранио да изаберу да чине зло. Исус је указао на пример погрешне употребе слободне воље када је рекао да Ђаво „није остао постојан у истини“ (Јован 8:44). Из тога јасно разумемо да је онај који је касније постао Ђаво у почетку био савршена духовна особа и да је некада био „постојан у истини“. a Јехова Бог је својим створењима  дао слободну вољу јер их воли и верује им. (Видети оквир  „Да ли савршено биће може постати несавршено?“ на страни 6.)

◼ „Ђаво је Божји слуга.“ Неки сматрају да Библија у Књизи о Јову говори у прилог тој идеји. Према једном библијском приручнику, изјава да је Ђаво ’пролазио земљом‘ алудира на улогу древних персијских шпијуна, који су путовали и о свему извештавали свог краља (Јов 1:7). Међутим, да је Ђаво заиста Божји шпијун, да ли би морао да објашњава Богу да је ’пролазио земљом‘? Књига о Јову га ни у ком случају не приказује као Божјег савезника, већ га назива Сатаном, што значи „противник“, чиме открива да је он његов главни непријатељ (Јов 1:6). Одакле онда потиче идеја да је Ђаво Божји слуга?

Још у првом веку наше ере, у апокрифним књигама кумранске секте као што су „Књига Јубилеја“ и „Правило заједнице“, о Ђаволу се говорило као о неком ко преговара с Богом а ипак је подложан Његовој вољи. У својој књизи Mephistopheles, историчар Џефри Расел објашњава да је протестантски реформатор Мартин Лутер указао на Ђавола као на „Божју алатку, попут баштованског ножа или мотике којом он уређује своју  башту“. Расел додаје да се тиме преноси мисао да „мотика ужива у уништавању корова“, али ипак остаје у Божјој моћној руци извршавајући његову вољу. Лутерово учење, које је касније прихватио француски теолог Жан Калвин, многим верницима је вређало осећај за правду. Како би Бог љубави могао да допусти постојање зла, па чак и да га проузрокује? (Јаковљева 1:13). Ово учење, заједно са страхотама 20. века, спречава многе да верују како у Бога тако и у Ђавола.

◼ „Ђаво је само други назив за зло.“ Ако би Ђаво био само симбол зла, неке библијске стихове било би готово немогуће разумети. На пример, с ким је Бог разговарао према Јову 2:3-6? Да ли је могуће да је разговарао с неким апстрактним злом у Јову, или можда чак са самим собом? Поред тога, да ли би Бог у једном тренутку хвалио Јовове врлине а затим дозволио да га искуша неко зло у њему? Приписивање таквих мотива Богу било би исто што и назвати га изопаченим Бићем, а Библија каже да у њему „нема неправде“ (Псалам 92:15). Бог је у ствари одбио да „пружи руку“ и науди Јову. Јасно је да Ђаво није само други назив за зло или нека мрачна страна Божје личности, већ духовна особа која је себе учинила Божјим непријатељем.

Ко заиста влада светом?

Данас многи сматрају да је старомодно веровати у Ђавола. Међутим, ако се изузме његов утицај, не постоји логично објашњење за зло које данас видимо на сваком кораку. Штавише, покушај да се одбаци идеја о постојању Ђавола многе је навела да одбаце и Бога, као и све моралне границе.

„Ђаволова највећа обмана јесте у томе да нас увери како он не постоји“, написао је Шарл Бодлер, песник из 19. века. Скривајући свој идентитет Ђаво је заправо створио сумње у вези с постојањем Бога. Ако Ђаво не постоји, многи ће сматрати да је Бог одговоран за све зло и изгубити веру у њега. Зар није то управо оно што Ђаво жели?

Попут неког вође организованог криминала, Ђаво скрива идентитет како би постигао свој циљ. Који је то циљ? Библија одговара: „Бог овог света заслепио [им је] невернички ум, да до њих не продре светлост славне добре вести о Христу, који је Божја слика“ (2. Коринћанима 4:4).

Остаје још једно важно питање. Да ли ће Бог зауставити овог лукавог владара из сенке који стоји иза свег зла и патње? О томе ће бити речи у следећем чланку.

[Фуснота]

[Истакнути текст на 5. страни]

Да ли је Ђаво Божји слуга или Божји противник?

[Оквир/Слика на 6. страни]

 Да ли савршено биће може постати несавршено?

Бог је својим интелигентним створењима дао савршенство које је релативно. Премда је Адам створен као савршен човек, морао је да поштује физичка ограничења која је његов Створитељ одредио. На пример, није могао без последица да једе прашину, шљунак или дрво. Да је игнорисао закон гравитације и скочио с високе стене, погинуо би или би се тешко повредио.

Слично томе, ниједно савршено биће, било човек било анђео, не би без последица могло прекорачити моралне границе које је Бог поставио. Дакле, када интелигентно створење погрешно користи слободну вољу, лако долази до преступа и греха (Постанак 1:29; Матеј 4:4).