У сенци ватрене планине
Писмо из Демократске Републике Конго
У сенци ватрене планине
ДОК се сунце помаља изнад града Гоме, по небу се разливају ружичасте и наранџасте нијансе. Свако јутро нас дочекује величанствени поглед на планину Њирагонго, један од најактивнијих вулкана на свету. Над њом се непрестано диже облак дима из отвореног кратера. Ноћу поприма црвени одсјај од ужарене лаве.
Мештани ову планину називају мулима ја мото, што на језику свахили значи ватрена планина. Последња већа ерупција овог вулкана догодила се 2002. године. Тада су многе наше комшије и пријатељи из Гоме изгубили све што су имали. Док проповедамо у неким деловима града, мој супруг и ја ходамо по набораној скамењеној лави, а ја замишљам како би било ходати по месецу. Овдашњи људи су сушта супротност очврснулој лави. Они су весели људи с меким срцем које је отворено за добру вест. Због тога је проповедање у сенци ватрене планине незаборавно искуство.
Овог суботњег јутра будим се пуна ишчекивања. Мој супруг и ја, неки пријатељи који су нас посетили и још један пар мисионара проповедаћемо цео дан у избегличком логору у Мугунги, надомак западног дела града. Многи који су ту смештени напустили су свој дом бежећи од насилних напада.
Возило нам је пуно библијске литературе на француском језику, као и на језицима кисвахили и кињаруанда. Крећемо на пут. Док се труцкамо по путу који води у Саке, наш град полако оживљава. Младићи већ гурају дрвене направе на два точка за пренос терета, познате као чукуду. Жене у чврсто обавијеним сукњама јарких боја грациозно ходају дуж пута с великим завежљајем на глави. Много људи се вози на посао и до пијаце локалним таксијем на три точка. По целом крају су разбацане тамносмеђе дрвене куће украшене плавом бојом.
Стигли смо у Ндошо, где смо се у Дворани Краљевства састали с другим Јеховиним сведоцима који ће с нама проповедати у логору. Дирнуло ме је када сам међу њима видела младе, удовице и удовце, сирочад и оне са здравственим проблемима. Многи од њих су доживели велике трагедије, али су сада срећни и живот им је испуњен јер примењују библијска начела. Библијска нада гори у њиховом срцу и они једва чекају да је поделе с другима. Након кратког састанка
на ком смо чули предлоге о томе који библијски стихови би посебно значили људима које ћемо сретати, нас 130 се укрцава у пет минибуса и једно теренско возило.Након 30 минута вожње стижемо до логора. Стотине малих белих шатора прекрива поље охлађене лаве. У средини логора налазе се низови заједничких тоалета и места за прање веша. Свуда унаоколо људи перу веш, кувају, љуште пасуљ или чисте испред својих шатора.
Упознајемо човека по имену Папа Жак, који води рачуна о једном делу логора. Њему је заиста стало до тога да добро васпита своју децу у овим тешким временима. Веома се обрадовао кад смо му дали књигу Млади питају — практични одговори на њихова питања. Рекао нам је да би волео да је прочита и да затим окупи мале групе људи и подели с њима оно што сазна.
Мало даље смо срели госпођу која се зове Мама Беатрис. Њу занима зашто Бог допушта патњу. Сматра да је Бог сигурно кажњава. Супруг јој је убијен у рату, ћерка је самохрана мајка која се мучи да одгаји бебу у логору а син јој је отет пре неколико месеци и од тада ништа није чула о њему.
Тужна животна прича Маме Беатрис подсећа ме на то како се Јов осећао након свих лоших вести које је чуо. Говоримо јој шта су узроци патње и уверавамо је да њена патња није казна од Бога (Јов 34:10-12; Јаковљева 1:14, 15). Такође истичемо да ће на земљи ускоро доћи до великих промена које ће Бог остварити путем свог Краљевства. Осмех замењује забринутост на њеном лицу и она нам обећава да ће наставити да проучава Библију и да се моли Богу за помоћ.
Сви смо уживали у овом дану и осећамо да нам је Јехова заиста помогао да пружимо наду и охрабрење људима које смо упознали. Док напуштамо логор, многи његови житељи нам машу показујући трактате, часописе и књиге које смо им оставили.
Повратак кући је време за сабирање утисака. Од срца сам захвална за овај посебан дан. Присећам се цењења које је показао Папа Жак, олакшања у очима Маме Беатрис, снажног стиска руке једне старице с којом сам комуницирала само осмесима. Размишљам о младима који су постављали промишљена питања и показали зрелост изнад својих година. Дивим се снази карактера очигледној код ових људи који и даље могу да се смеју и поред незамисливих мука кроз које су прошли.
У овом делу света видимо искрена настојања многих који желе да пруже помоћ онима који пате. За нас је велика част што из Библије можемо показати људима које је трајно решење за њихове проблеме. Веома сам срећна што учествујем у највећем делу пружања духовне помоћи које је свет икада видео.