Божје име и мисија Алфонса де Заморе

ГОДИНЕ 1492. Фердинанд и Изабела, краљ и краљица Шпаније, издали су следећи декрет: „Наређујемо свим Јеврејима и Јеврејкама... да до краја јула ове године заједно са синовима и ћеркама, слугама и слушкињама и осталим члановима домаћинства великим и малим, ма ког узраста били, напусте све територије и делове нашег краљевства и не усуде се да се врате.“

Тим наређењем о прогону свака јеврејска породица у Шпанији нашла се пред избором — да оде у изгнанство или да се одрекне своје вере. Рабин по имену Хуан де Замора можда је сматрао да је боље да се преобрати на католичанство и остане у Шпанији, где су већ генерацијама живели његови преци. Могуће је да је Хуан, због свог јеврејског порекла, послао сина Алфонса у једну чувену школу за изучавање хебрејског језика у Замори. Касније је Алфонсо постао добар познавалац латинског, грчког и арамејског. Након што је завршио студије, почео је да предаје хебрејски на Универзитету у Саламанки. Убрзо ће његова стручност на пољу лингвистике бити од велике користи библистима широм Европе.

Године 1512, Алфонсо де Замора је на новом Универзитету у Алкали де Енаресу постављен на катедру за хебрејски језик. Пошто је Замора био један од најчувенијих изучавалаца свог времена, оснивач универзитета, кардинал Хименез де Сиснерос, укључио га је у пројекат приређивања Комплутензијског полиглота. Ова Библија у шест томова садржи надахнути текст на хебрејском, грчком и латинском, као и делове на арамејском језику. a

Библиста Маријано Ревиља Рико о овом делу каже: „Од тројице преобраћених Јевреја који су учествовали у пројекту кардинала [Сиснероса], најчувенији је Алфонсо де Замора, граматичар, филозоф и стручњак за Талмуд, који је поред тога и врстан познавалац латинског, грчког, хебрејског и арамејског.“ Замору су његове студије навеле на закључак да је за тачан превод Библије неопходно темељно познавање изворних древних језика. Штавише, он је један од оних који су најзаслужнији за процват изучавања Библије почетком XVI века.

 Па ипак, била су то тешка времена и опасно место за оне који су подстицали на изучавање Библије. Шпанска инквизиција је била на врхунцу, а Католичка црква је уважавала латинску Вулгату као једини „признати“ превод Библије. Међутим, католички изучаваоци су већ у средњем веку запазили да је латински текст Вулгате далеко од савршенства. Почетком XVI века Алфонсо де Замора и други решили су да учине нешто поводом тога.

’За спасење је неопходан превод‘

Међу пројектима на којима је Замора радио, несумњиво је најважније било хебрејско издање „Старог завета“ и његов превод на латински. Вероватно је намеравао да се тај материјал увелико користи за Комплутензијски полиглот који је био у плану. Један од његових рукописа чува се у библиотеци у Ел Ескоријалу близу Мадрида и у каталозима је заведен као G-I-4. Он садржи целокупну књигу Постанак на хебрејском заједно са интерлинеарним, то јест реч за реч, преводом на латински.

У предговору се наводи његова изјава: „За спасење народа̂ неопходан је превод Светог писма на друге језике... Сматрамо... апсолутно неопходним да верни добију превод Библије реч за реч, тако да за сваку хебрејску реч постоји одговарајућ израз на латинском.“ Као признати стручњак за хебрејски, Алфонсо де Замора је био оспособљен за тај задатак.

’Моме духу нема спокоја‘

Шпанија XVI века је у једном погледу била идеално место за изучаваоце попут Заморе. Током средњег века, постала је центар јеврејске културе. У делу The Encyclopædia Britannica стоји објашњење: „Средњовековна Шпанија је са својим великим муслиманским и јеврејским заједницама била једина земља у западној Европи у којој је било више раса и религија. Томе се увелико може приписати заслуга за процват шпанске цивилизације у области религије, књижевности, уметности и архитектуре у касном средњем веку.“

Пошто је у Шпанији било много Јевреја, могло се наћи мноштво хебрејских рукописа Светог писма. Јеврејски писари у многим деловима земље марљиво су их преписивали за јавно читање у синагогама. У својој књизи The Earliest Editions of the Hebrew Bible, Л. Голдшмит запажа да „међу јеврејским изучаваоцима нису само шпанско-португалска издања Пентатеуха важила за изузетно тачна већ и рукописи на основу којих су штампана ова издања и полиглоти намењени изучаваоцима“.

Упркос предностима живота у Шпанији, тамни облаци прогонства надвијали су се над могућим преводиоцима Библије. Католичке војне снаге краља Фердинанда и краљице Изабеле 1492. године освојиле су последње маварско упориште у Шпанији. Као што је раније поменуто, те исте године владари су издали наредбу да се прогнају сви који су се држали јеврејске религије. Сличном наредбом су муслимани прогнани десет година касније. Од тада је католичанство постало државна религија Шпаније и друге вероисповести нису биле дозвољене.

Како ће ова нова религиозна клима утицати на превођење Библије? То се може видети на примеру Алфонса де Заморе. Премда се овај учени Јеврејин преобратио на католичанство, шпанско свештенство није желело да пређе преко његовог порекла. Неки противници су критиковали кардинала Сиснероса што користи стручност јеврејских обраћеника у раду на полиглотској Библији. Ти напади су Замори наносили много патње. У једној белешци у рукопису који се чува у Мадридском универзитету забележена је његова јадиковка: „Напустили су ме и омрзнули сви моји пријатељи — поставши ми непријатељи — и моме духу нема спокоја нити мојим ногама починка.“

 Један од његових највећих непријатеља био је надбискуп Толеда, Хуан Тавера, који је касније био на положају Великог инквизитора. Замору су толико обесхрабрили Таверини напади да се чак обратио и папи. Његово писмо је делимично гласило овако: „Тражимо и молимо да нам Ваша светост помогне... и сачува нас од нашег непријатеља, бискупа Толеда, господина Хуана Тавере. Сваки дан, без посустајања, наноси нам бројне и страшне невоље... Заиста се налазимо у великом болу, пошто смо у његовим очима као животиње за клање... Ако Ваша светост уважи ову молбу упућену вама, ’Јахве ће вас чувати и нога се ваша неће спотаћи‘ (Посл. 3:23).“ b

Шта је Алфонсо де Замора оставио у наслеђе

И поред тих напада, Замора је наставио са својим радом и имао је успеха у томе, на корист многих изучавалаца Библије. Премда он није превео Свето писмо на језике који су се говорили у његово време, учинио је нешто што ће веома користити другим преводиоцима. Да бисмо разумели његов допринос, морамо имати на уму да превођење Библије увелико зависи од рада две врсте стручњака. Као прво, морају постојати стручњаци који изучавају преписе библијског текста на изворним језицима — хебрејском, арамејском и грчком — како би се добио прочишћен и тачан текст. Затим преводилац може користити тај текст као полазну тачку за превођење на одређени језик.

Алфонсо де Замора је био водећи стручњак који је припремио и прочистио хебрејски текст касније објављен у Комплутензијском полиглоту 1522. (Његов хебрејско-латински речник и хебрејска граматика који се појављују у истом делу такође су олакшали рад преводиоцима.) Заморин савременик Еразмо учинио је нешто слично са „Новим заветом“, писаним на грчком. Када су ти прочишћени текстови на хебрејском и грчком постали доступни, други преводиоци су могли да приону на важан задатак превођења Библије на језик обичног народа. Вилијам Тиндејл, који је превео Библију на енглески, био је међу првим преводиоцима који су имали корист од хебрејског текста из Комплутензијског полиглота.

То што је Библија лако доступна људима у данашње време представља право признање људима попут Заморе, који су посветили свој живот ширењу знања о Светом писму. Као што је Замора и увидео, за спасење је неопходно разумевање и примењивање Божје Речи (Јован 17:3). А за то је потребан превод Библије на језицима које људи разумеју, јер једино тако њена порука може допрети до срца и ума милиона њих.

[Фусноте]

 [Оквир/Слике на 19. страни]

Превођење Божјег имена

Од посебног је значаја како је Алфонсо де Замора, учен човек јеврејског порекла, пренео Божје име. Као што се види на пропратној фотографији, белешка на маргини у његовом хебрејско-латинском преводу Постанка садржи Божје име пренесено као „jehovah“.

Изгледа да је Замора прихватио овај латински превод Божјег имена. Током XVI века, када је Библија преведена на главне европске језике, исти или сличан изговор Божјег имена прихватили су многи преводиоци Библије, међу којима и Вилијам Тиндејл (енглески, 1530), Себастијан Минстер (латински, 1534), Пјер Робер Оливетан (француски, 1535) и Касиодоро де Рејна (шпански, 1569).

Дакле, Замора је био међу првима од многих библиста у XVI веку који су почели да враћају Божје име у употребу. Непознавање тог имена било је последица јеврејског сујеверја које је забрањивало да се оно изговара. Касније су под утицајем јеврејске традиције, преводиоци хришћанског света — као на пример Јероним, преводилац латинске Вулгате — заменили Божје име у Библији изразима попут „Господ“ и „Бог“.

[Слика]

Увеличан приказ хебрејског тетраграма који је Замора пренео као „Јехова“

[Слика на 18. страни]

Декрет краља и краљице Шпаније, 1492.

[Извор]

Декрет: Courtesy of the Archivo Histórico Provincial, Ávila, Spain

[Слика на 18. страни]

Универзитет у Алкали де Енаресу

[Слика на 21. страни]

Насловна илустрација Замориног интерлинеарног превода