Пређи на садржај

Пређи на садржај

Потрага за благом у златним планинама Алтаја

Потрага за благом у златним планинама Алтаја

Писмо из Русије

Потрага за благом у златним планинама Алтаја

ЛЕП је мајски дан. Налазимо се у Републици Алтај — југозападној сибирској области која својом лепотом одузима дах. Кроз прозор видимо обронке с тамним четинарским шумама, док се у даљини уздижу величанствени плавичасти врхови прекривени снегом. Ово је стеновита и далека земља Алтајаца — азијског народа који говори алтајски језик. Место које они зову својим домом јесу Алтајске планине, које име дугују речи турско-монголског порекла са значењем „златан“.

Већ неколико година моја жена и ја учимо руски знаковни језик и посећујемо скупштине и мале групе Јеховиних сведока на том језику. У овој земљи, више од 170 народа и етничких група спаја један заједнички језик — руски. Глуве људе спаја један други језик, а то је руски знаковни. За њих је карактеристично то што су међусобно веома повезани, и многи које срећемо вољни су да причају о себи и свом животу и врло су гостољубиви. То је без сумње случај у Алтају.

У граду Горно-Алтајск сазнајемо за неколико глувих који живе у малом селу удаљеном 250 километара. Тамо има неколико Сведока, али нико од њих не зна знаковни језик. Размишљамо о тим глувим Алтајцима и одлучујемо да их пронађемо. Својим одушевљењем смо заразили Јурија и Татјану, брачни пар глувих који желе да пођу с нама. У наше возило стављамо публикације на знаковном језику на DVD-у и један плејер. Такође пакујемо велики термос, сендвиче од ражаног хлеба и димљене кобасице, као и свеже пирошке — укусно руско пециво пуњено купусом и кромпиром. На крају на себе, нашу одећу и обућу наносимо довољно средства за заштиту од крпеља, којих има много у тој области и могу пренети вирус који изазива запаљење мозга.

Наш пут вијуга кроз предиван планински предео. Освежава нас мирис јасмина и јоргована који се шири ваздухом. Одушевљени смо призором сибирских јелена који мирно пасу траву. Алтајска насеља се састоје од дрвених кућа с лепим металним крововима. Поред већине кућа налази се дрвено боравиште по имену ајил. Најчешће је то шестоугаона кућица са купастим кровом, а неке од њих личе на шаторе прекривене кором дрвета. Многе алтајске породице живе у ајилу од маја до септембра, а током јесени и зиме враћају се у своју кућу.

Локални Сведоци нас срдачно дочекују у селу и воде нас до куће брачног пара глувих, који се радују што нас виде и желе да знају одакле смо и чиме се бавимо. Пошто имају компјутер, инсистирају да пустимо DVD који смо донели. Истог часа престаје разговор и одједном као да више нисмо ту. Погледи су им приковани за екран док повремено понављају знакове које виде и климају главом с одобравањем. Једва успевамо да им скренемо пажњу како бисмо зауставили снимак и вратили се на почетак где је приказан прелеп рај на земљи. Застајемо на једној слици и разговарамо о томе шта ће Бог учинити за човечанство и какви људи ће заувек живети у тим условима. Веома нас је дирнуло њихово занимање. На крају нам кажу да у селу удаљеном пар сати вожње живи још један брачни пар глувих.

Настављамо путовање прелазећи величанствени кланац дубоко усечен међу планине и пратимо кривудав пут који води до много мањег села. Тамо наилазимо на мужа, жену, сина и баку — породицу глувих која се радује неочекиваним гостима. Улазимо кроз мала врата њиховог ајила у коме се осећа пријатан мирис дрвета и сурутке. Светло улази кроз округли отвор на врху купастог крова. У ћошку се налази зидана пећ окречена у бело која служи и за припремање хране, а зидови су прекривени ћилимима јарких боја. Послужују нас алтајским јелом — малим прженим крофнама и чајем у типичним азијским шољицама. Питамо их шта мисле о томе да ли је могуће бити Божји пријатељ. То их наводи на размишљање. Бака нам затим прича да је као дете једном однела храну у планине као принос боговима. „Не знам шта је била сврха тога“, слеже раменима и осмехује се. „То је био наш обичај.“

Показујемо им DVD о теми нашег разговора и њихова лица се озарују. Жељни су да сазнају више. Али како? С глувима је најлакше остати у контакту помоћу текстуалних порука, али у овој области не постоји сигнал за мобилне телефоне. Зато смо обећали да ћемо им писати писма.

Док сунце полако залази, ми одлазимо испуњени емоцијама. Крећемо на дуг пут назад у Горно-Алтајск, уморни али задовољни. Касније смо локалне Сведоке питали за ову породицу и сазнали да муж сваке друге седмице путује у већи град где проучава Библију и посећује састанке које му преводи једна Сведокиња која зна знаковни језик. Ми смо заиста срећни што је наш труд уродио плодом!

Наша потрага за глувим људима искреног срца може се упоредити са потрагом за благом скривеним дубоко у планинама. Дуги сати тражења награђени су када наизглед случајно наиђемо на залутали драгуљ. Планине Алтаја ће за нас увек бити златне, јер нас подсећају на искрене особе које смо пронашли међу њиховим стеновитим врховима.