На крају своје треће библијске посланице, апостол Јован каже: „Имао бих много тога да ти пишем, али нећу више да ти пишем мастилом и пером.“ Према дословном преводу изворних грчких речи које је користио, Јован није желео да пише „црним мастилом и трском“ (3. Јованова 13).

Писари су користили пера од трске. Парче трске се на једном крају секло по дијагонали а затим се врх расецао по средини. За оштрење врха служио је камен пловућац. Пера од трске су по начину коришћења и изгледу била врло слична данашњем наливперу с металним врхом.

Црно мастило се углавном правило од чађи и гумасте смоле која се користила због свог везивног својства. Тo је била сува мешавина у коју се пре коришћења морала додати одређена количина воде. Када се таквим мастилом писало по папирусу или пергаменту, оно би се једноставно осушило. Пошто га ти материјали нису упијали, писар је могао лако да исправи грешке користећи мокар сунђер, који је такође био део писарског прибора. То својство некадашњег мастила објашњава на шта су највероватније мислили библијски писци када су говорили о именима која ће бити избрисана из Божје књиге сећања (Излазак 32:32, 33; Откривење 3:5).

У Делима апостолским 18:3 пише да је апостол Павле по занимању био израђивач шатора. У библијска времена, израђивачи шатора су ткали камиљу и козју длаку да би добили уске комаде тканине које су потом састављали шивењем. Тако се правио шатор који су користили путници. Међутим, у то време су се многи шатори правили од коже. Други су били од платна, које се производило у Павловом родном граду Тарсу. Павле је вероватно радио са свим овим материјалима. Ипак, док је сарађивао са Акилом, можда је израђивао платнене надстрешнице које су штитиле од сунца унутрашње двориште приватних кућа.

По свему судећи, Павле је свој занат изучио у младости. Египатски папируси показују да су у време римске власти египатски шегрти занат учили од тринаесте године живота. Ако је тако било и са Павлом, онда је највероватније до своје петнаесте или шеснаесте године савладао потребне вештине. То је обухватало сечење материјала одговарајућих облика и величина, који се после састављао помоћу шила различитим техникама шивења. „На крају своје обуке, Павле је можда добио сопствени комплет алата“, пише у делу The Social Context of Paul’s Ministry. Према тој књизи, „ножеви и шило потребни за рад лако су се могли носити, па занатлија није био везан за једно место“. Зато се Павле могао ослонити на овај занат као на извор прихода у мисионарској служби.