Тражење емоционалног уточишта је нека врста самообмане пошто наводи особу да затвори очи пред стварношћу и да не размишља логично. На пример, неки људи траже уточиште у алкохолу. У почетку можда осећају да имају више самопоуздања и да могу да се изборе с проблемима. Али гледано на дуге стазе, они који утеху траже у пићу себи наносе штету. Да ли се исто може рећи и за религију?

Неки кажу да је вера исто што и лаковерност. Тврде да људи који траже уточиште у религији не желе да размишљају нити дозвољавају да чврсти докази обликују њихова веровања. Ти скептици заправо тврде да они који имају снажну веру игноришу реалност.

Библија често говори о вери. Ипак, она нас никада не подстиче да будемо наивни нити одобрава менталну лењост. Напротив, за оне који верују у све што чују каже да су лаковерни па чак и луди (Пословице 14:15, 18). Заиста би била лудост прихватити нешто а да нисмо проверили чињенице! То би било као да смо покрили очи и покушали да пређемо прометну улицу само зато што нам је то неко рекао.

Библија не подстиче на слепо веровање већ нас охрабрује да будемо опрезни да не бисмо били заведени (Матеј 16:6). За то је потребно да користимо свој разум (Римљанима 12:1). Библија нас поучава како да резонујемо на основу доказа и тиме дођемо до закључака који се темеље на чињеницама. Осмотримо неке примере из посланица апостола Павла.

Када је Павле писао члановима скупштине у Риму, није желео да они верују у Бога само зато што им је тако рекао. Он их је охрабрио да осмотре доказе за постојање Бога. Написао је: „Његова [Божја] невидљива својства, наиме његова вечна моћ и божанство, јасно се виде још од стварања света, будући да се разабиру по ономе што је створено, тако да ти људи [који не прихватају Божји ауторитет] немају изговора“ (Римљанима 1:20). На сличан начин је резоновао у својој посланици Јеврејима: „Сваки дом је неко саградио, а онај ко је све саградио јесте Бог“ (Јеврејима 3:4). Када је писао хришћанима у Солуну, Павле их је саветовао да пажљиво одвагну у шта ће веровати. Рекао им је: „Све проверавајте да бисте се у то уверили“ (1. Солуњанима 5:21).

Вера која није заснована на чврстим доказима могла би бити лажно уточиште, због чега особа може бити обманута и повређена. У вези с неким побожним људима свог времена, Павле је написао: „Сведочим за њих да се ревно труде да угоде Богу, али не знају тачно шта је његова воља“ (Римљанима 10:2). Заиста је важно да послушамо Павлов савет скупштини у Риму: „Преобразите [се] обнављањем свог ума, да утврдите шта је Божја воља — шта је добро, угодно и савршено“ (Римљанима 12:2). Вера заснована на истини о Богу није емоционално уточиште за слабе већ „велики штит“ који нас чува како у емоционалном тако и у духовном погледу (Ефешанима 6:16).