Моји родитељи су се развели док сам још био мали и мајка је преузела бригу о моја два старија брата, сестри и мени. У то време, у Француској образовање глуве деце није било као данас, а методе које су се тада користиле биле су чак и штетне. Ипак, ја сам од детињства био у предности у односу на многе глуве. Испричаћу вам због чега је било тако.

Једно време су педагози сматрали да глуви треба да науче да изговарају речи и читају са усана. Тада је у француским школама знаковни језик био забрањен. Некој глувој деци су чак везивали руке иза леђа током часова.

Првих неколико година живота, више сати седмично сам проводио код логопеда. Држали су ме за вилицу или главу и терали да увек изнова изговарам речи које нисам чуо. Нисам могао да комуницирам с другом децом. Тај период ми је остао у ружном сећању.

Онда сам са шест година уписан у специјализовану школу за глуве. Први пут сам дошао у контакт с глувом децом. И ту је знаковни језик био забрањен. Ако бисмо причали на знаковном за време часа, добили бисмо по прстима или би нас повукли за косу. Ми смо ипак у тајности користили знакове које смо сами измислили. Коначно сам могао да комуницирам с другом децом. Биле су то четири срећне године.

Међутим, са десет година сам премештен у основну школу за децу која чују. Био сам очајан! Мислио сам да су сва друга глува деца умрла и да сам само ја остао на свету. Да би терапије код логопеда биле успешне, лекари су саветовали чланове моје породице да не уче знаковни језик и да ми не дозвољавају да се дружим с глувом децом. Још увек се сећам посете једном специјалисти који је на столу имао приручник за учење знаковног језика. Када сам видео слике на насловној страни, показао сам на књигу и рекао: „Желим то!“ Али он ју је одмах склонио. *

Мајка је настојала да нас децу поучава хришћанским мерилима. Водила нас је на састанке скупштине Јеховиних сведока Мерињак, у предграђу Бордоа. Као дете нисам много разумео на састанцима. Међутим, увек би неко седео поред мене и писао ми на папир оно о чему се говорило. Дирнула ме је њихова љубав и занимање. Код куће је мајка проучавала Библију са мном, али ја никада нисам у потпуности разумео оно чему ме је поучавала. Помало сам се осећао као пророк Данило, који је након што му је један анђео пренео пророчанство рекао: „Ја сам то чуо, али нисам разумео“ (Данило 12:8). А ја сам могао да кажем: „Видео сам, али нисам разумео.“

Па ипак, мало по мало савладао сам основна библијска учења. Оно што сам јасно разумео било ми је веома драгоцено и трудио сам се да то применим у животу. Такође сам учио посматрајући друге. На пример, Библија нас подстиче да будемо стрпљиви (Јаковљева 5:7, 8). Нисам баш најбоље схватао шта то значи. Али постало ми је јасно када сам посматрао своје сувернике како испољавају ту особину. Хришћанска скупштина је заиста била благослов за мене.

Једног дана, кад сам био у тинејџерским годинама, видео сам на улици неке младе глуве како разговарају на знаковном језику. Почео сам кришом да се дружим с њима и да учим француски знаковни језик. И даље сам посећивао састанке Сведока, где ми је један младић по имену Стефан посветио посебну пажњу. Трудио се да комуницира са мном и ја сам га много заволео. Међутим, чекало ме је велико разочарање. Стефан је послат у затвор јер није желео да служи војску. То ме је сломило! Када је он отишао, било ми је јако тешко и практично сам престао да посећујем састанке.

Једанаест месеци касније, Стефан се вратио из затвора. Замислите моје изненађење када ми се обратио на знаковном језику! Нисам веровао својим очима. Шта се десило? Стефан је у затвору научио француски знаковни језик. Гледао сам његове гестове и изразе лица и преплавила ме је радост док сам размишљао о томе колико ће ми то значити.

Стефан је проучавао Библију са мном. Тек тада сам почео да склапам слику од свих делића библијске истине које сам до тада сазнао. Док сам био мали, волео сам да гледам прелепе слике у нашим публикацијама, упоређујем личности и проучавам сваки детаљ како бих упамтио причу. Знао сам за Аврахама, за његово „потомство“ и „велико мноштво“, али право значење сам разумео тек када су ми ти појмови објашњени на знаковном (Постанак 22:15-18; Откривење 7:9). Коначно сам „чуо“ свој језик, језик који ми допире до срца.

Пошто сам разумео оно о чему се говорило на састанцима, то ме је дирнуло и имао сам све већу жељу за знањем. Уз Стефанову помоћ, све боље сам разумео Библију и 1992. сам се крстио у знак предања Јехови Богу. Међутим, иако сам лепо напредовао, био сам затворен и неповерљив јер у раном детињству нисам могао да комуницирам с другима.

С временом је наша мала група на знаковном језику припојена скупштини у Песаку, предграђу Бордоа. То ми је много користило, и у духовном погледу сам добро  напредовао. Иако ми је и даље било тешко да комуницирам, моји пријатељи који чују увек су се бринули да све добро разумем. Један брачни пар, Жил и Елоди, посебно су се трудили да комуницирају са мном. Често су ме позивали на оброк или кафу након састанка и тако је настало једно дивно пријатељство. Заиста је лепо бити међу људима који се труде да опонашају Божју љубав!

У овој скупштини сам упознао дивну особу по имену Ванеса. Код ње ми се посебно допала саосећајност и правдољубивост. На то што не чујем никада није гледала као на препреку већ као на нешто што може обогатити њен живот. Освојила је моје срце и венчали смо се 2005. Иако ми комуникација није јача страна, Ванеса ми помаже да савладам стидљивост и да отвореније изражавам своја осећања. Заиста ми њена подршка много значи док обављам своја задужења.

Након што смо се венчали, те исте године позван сам у француску подружницу Јеховиних сведока у Лувјеу, да бих се месец дана обучавао за превођење. Претходних година је доста труда уложено да би се на DVD-у издало неколико публикација на француском знаковном језику. Али било је још много посла и преводилачком тиму је била потребна помоћ.

Ванеса и ја смо сматрали да је то што ћу служити у подружници огромна част и дар од Јехове Бога, али били смо помало и забринути. Шта ће бити с нашом групом на знаковном језику? Шта ћемо радити с нашом кућом? Хоће ли Ванеса успети да пронађе посао? Јехова је на диван начин решио сваки проблем. Заиста сам осећао колико Јехова воли нас и колико воли глуве.

Пошто учествујем у превођењу, боље разумем шта се све чини како би се глувима помагало у духовном погледу. Велико задовољство ми причињава то што многи моји сарадници настоје да комуницирају са мном. Дирне ме када науче неколико знакова и труде се да их користе. Ни најмање се не осећам одбачено. Сви ти изрази љубави показују какво изузетно јединство влада међу Јеховиним народом (Псалам 133:1).

Захвалан сам Јехови што сам у хришћанској скупштини увек имао подршку других. Такође ценим што имам удео у помагању другим глувима да упознају нашег брижног Створитеља и да му се приближе. Једва чекам дан када неће постојати ниједна препрека у комуникацији и када ћемо сви знати „чист језик“ — истину о Јехови Богу и његовој намери. Тада ће сви људи бити уједињени попут породице (Софонија 3:9).