Ако имате дете тинејџерског узраста, свађа с њим може бити нешто што вам најтеже пада и што испитује ваше стрпљење до крајњих граница. „Излуђује ме када ћерка показује непоштовање према мени“, каже Марија из Бразила, чија ћерка има 14 година. „Толико се обе изнервирамо да почнемо да вичемо једна на другу.“ Кармела из Италије се суочава са сличним проблемом. Она каже: „Разговор с мојим сином често прераста у жестоку свађу и заврши се тако што се он затвори у своју собу.“

Зашто су неки тинејџери тако пркосни? Да ли због утицаја вршњака? Можда. Библија каже да друштво може снажно утицати на људе, било позитивно, било негативно (Пословице 13:20; 1. Коринћанима 15:33). Поред тога, у забави намењеној младима често се сервира идеја да је у тренду бити бунтован.

Али вреди осмотрити још неке факторе који утичу на ваше дете. Ако их разумете, то вам може помоћи да нађете заједнички језик. Погледајмо неке примере.

Апостол Павле је написао: „Кад сам био дете, говорио сам као дете, размишљао као дете, расуђивао као дете. А кад сам постао човек, одбацио сам оно што је детиње“ (1. Коринћанима 13:11). Павлове речи показују да деца размишљају другачије од одраслих. У ком смислу?

Деца више размишљају конкретно, код њих је све црно-бело. С друге стране, одраслима  нису стране апстрактне идеје и они размишљају дубље када доносе закључке и одлуке. На пример, одрасли ће обично узети у обзир етичка питања која се тичу неке ситуације и размишљаће о томе како њихови поступци утичу на друге. Они су већ навикли да тако размишљају. Међутим, тинејџерима је то нешто ново.

Библија подстиче младе да стичу „способност просуђивања“ (Пословице 1:4). Штавише, Библија све хришћане подбуђује да користе „свој разум“ (Римљанима 12:1, 2; Јеврејима 5:14). Ипак, понекад ће се чак и око наизглед безначајних ствари тинејџер посвађати с вама, баш зато што учи да сам расуђује. Можда ће изразити неко гледиште које је очигледно одраз лошег просуђивања (Пословице 14:12). Како у таквој ситуацији можете резоновати с њим, а да се не посвађате?

Реч опреза: Када резонујете с тинејџером, немојте мислити да ваша реч мора да буде задња. Чак и ако вам се чини да вас уопште не чује, њему ће сигурно разговор значити много више него што ви мислите и што ће он признати. Немојте се изненадити ако за неколико дана видите да је усвојио ваше размишљање, чак тврдећи да је његово.

„Понекад бисмо се мој син и ја посвађали око малих ствари, на пример око тога да треба да буде штедљивији и да не задиркује своју сестру. Али у већини случајева је желео да га питам шта мисли и да покажем разумевање тако што ћу рећи: ’А, значи тако‘ или ’Дакле, о томе је реч.‘ Сада кад размишљам о томе, видим да смо могли избећи многе свађе да сам само рекао нешто попут тога“ (Кенџи, Јапан).

Важан део у васпитању адолесцента јесте припрема за дан када ће се осамосталити и постати одговоран члан друштва (Постанак 2:24). У то спада формирање идентитета, то јест скупа карактерних црта, ставова и принципа по којима ће се разликовати од других. Када је под притиском да учини нешто лоше, тинејџер који има своје „ја“ неће само размишљати о последицама. Он ће се такође питати: ’Каква сам ја особа? Којих се принципа држим? Шта би у оваквој ситуацији урадио неко ко се држи истих принципа?‘ (2. Петрова 3:11).

Библија говори о Јосифу, младићу који је имао снажан идентитет. На пример, када га је Петефријева жена наговарала да има интимне односе с њом, Јосиф је одговорио: ’Како бих могао да учиним тако велико зло и да згрешим Богу?‘ (Постанак 39:9). Иако закон који је забрањивао прељубу још увек није био дат Израелцима, Јосиф је разумео како Бог гледа на то. Штавише, тиме што је рекао ’како бих могао‘, показао је да је Божје гледиште постало део њега — део његовог идентитета (Ефешанима 5:1).

Ваш тинејџер такође сада формира свој идентитет. То је добро, јер ће му ставови и уверења која стиче помоћи да се одупре притиску вршњака (Пословице 1:10-15). С друге стране, то га такође може навести да се одупире и вама. Шта можете учинити ако се то деси?

 Формирање идентитета и ставова код тинејџера не само што је нормално већ је и добро. На крају крајева, Библија каже да хришћани не треба да буду попут деце коју „као да бацају таласи и коју тамо-амо носи сваки ветар учења“ (Ефешанима 4:14). Зато допустите свом тинејџеру да формира свој идентитет и снажна уверења — и подржите га у томе.

„Када својим ћеркама покажем да сам спремна да их слушам, и оне спремније узимају у обзир моје гледиште, иако се разликује од њиховог. Пазим да не вршим притисак на њих да прихвате моје мишљење, већ им допуштам да имају своје ставове“ (Ивана, Чешка).

Као и мала деца, неки тинејџери су мајстори у томе да буду упорни кад нешто траже, не би ли родитеље навели да попусте. Ако се то често дешава у вашој породици, обратите пажњу. Иако попуштање може довести до смањења тензије, дете из тога учи да је свађа начин да дође до оног што хоће. Решење? Следите Исусов савет: „Кад кажете: ’Да‘, нека то значи ’да‘, а кад кажете: ’Не‘, нека то значи ’не‘“ (Матеј 5:37). Мања је вероватноћа да ће се тинејџери свађати с вама ако знају да сте доследни.

У исто време, будите разумни. На пример, нека ваш тинејџер објасни зашто мисли да у некој конкретној ситуацији треба да му дозволите да се касније врати кући. У том случају, ви не попуштате под притиском, већ једноставно следите библијски савет: „Нека ваша разумност буде позната“ (Филипљанима 4:5).

Наравно, ниједан родитељ није савршен. Библија каже: „Сви често грешимо“ (Јаковљева 3:2). Ако увидите да сте нечим допринели свађи, нека вам не буде тешко да се извините. Ако признате грешку, пружате пример у понизности и помажете тинејџеру да и он тако поступа.

„Када сам се смирио након једне свађе, извинио сам се сину што сам изгубио живце. Тада се и он смирио и био спремнији да ме саслуша“ (Кенџи, Јапан).