Библија говори да су људи користили алоју * да би намирисали одећу или постељину (Псалам 45:8; Пословице 7:17; Песма над песмама 4:14). Алоја која се помиње у Библији вероватно се односи на дрво из рода Aquilaria. Приликом труљења, оно лучи мирисно уље и смолу. Стабло тог дрвета се млело у прах и продавало као „алоја“.

У Библији су израелски шатори упоређени са ’алојама које је Јехова посадио‘ (Бројеви 24:5, 6). Тиме се можда указује на облик тог дрвета, које је високо и до 30 метара и има веома разгранату крошњу. Иако се ово дрво данас не може наћи у Израелу, у делу A Dictionary of the Bible каже се да је „сасвим могуће да су се оно, као и друго дрвеће, које више не постоји [на овом подручју], некада узгајали у богатој Јорданској долини, која је тада била густо настањена“.

Према Мојсијевом закону, Бог је очекивао да све жртве које се приносе у храму буду најбољег квалитета. Он није прихватао жртву која би имала неку ману (Излазак 23:19; Левитска 22:21-24). Према речима Филона, јеврејског писца из првог века н. е., свештеници би „од главе до пете“ прегледали животиње које су се приносиле на жртву да би засигурали да су оне „без било какве мане“.

Библиста Сандерс каже да је могуће да су „овлашћени трговци добијали дозволе да продају само животиње које су свештеници претходно прегледали. У том случају, продавац је купцу дао неку врсту потврде да је животиња без мане“.

Године 2011, археолози су у близини храма пронашли глинени печат величине новчића, који датира између првог века пре н. е. и 70. године н. е. Изгледа да је тај печат служио као потврда да су жртва или принос прегледани. На њему су се налазиле две речи на арамејском, које значе „Чист за Бога“. Сматра се да се та потврда на неки начин стављала на производе и животиње који су се приносили као жртве.