МАРИЈА пада на колена. Њен бол се не може описати речима. Још увек јој у ушима одзвања последњи повик њеног сина, док је умирао након више сати мучења. Иако је још дан, земља је обавијена тамом. Одједном се тло снажно затресло (Матеј 27:45, 51). Марији је можда изгледало као да сам Јехова показује свету колико њега, више него било кога другог, боли смрт Исуса Христа.

На месту које се зове Лобања или Голгота, док поподневна светлост растерује таму, Марија жали за својим сином (Јован 19:17, 25). Сећања јој навиру у мисли. Једно од њих је и нешто што се десило око 33 године раније. Када су она и Јосиф однели свог малог сина у јерусалимски храм, остарели човек по имену Симеон изрекао је под Божјим надахнућем једно пророчанство. Наиме, прорекао је да ће Исус чинити велике ствари, али је такође додао да ће једног дана туга попут мача Марији пробости душу (Лука 2:25-35). Тек сада, у овом трагичном тренутку, у потпуности разуме те речи.

Каже се да је смрт детета најстрашнији и најболнији губитак. Смрт је најгори непријатељ и свима нама пре или касније нанесе бол (Римљанима 5:12; 1. Коринћанима 15:26). Да ли је могуће изборити се с тим болом? Док будемо говорили о Маријином животу, од почетка Исусове службе па до његове смрти и кратко након ње, научићемо много о вери која јој је помогла да поднесе најболнији ударац.

Вратимо се три и по године уназад. Марија је осећала да се ближи промена. Читав Назарет је био ускомешан. И у том малом месту, сви су причали о Јовану Крститељу и његовом позиву на покајање. Марија је запазила да њен најстарији син на то гледа као на знак да је дошло време да започне своју службу (Матеј 3:1, 13). За њу и њену породицу, Исусов одлазак би значио велику промену. У ком смислу?

Марија је можда већ знала шта значи изгубити неког драгог, будући да је њен муж, Јосиф, до тада вероватно умро. * Зато Исуса више нису звали само „тесарев син“ већ и „тесар“. По свему судећи, наследио је очев посао и прихватио одговорност да брине о породици, у којој је било још најмање шесторо деце (Матеј 13:55, 56; Марко 6:3). Можда је у међувремену поучавао и свог брата Јакова да преузме очев посао, пошто је он изгледа био други син у породици. Свакако би одлазак Исуса као најстаријег сина тешко пао целој породици. Марија је већ носила велики терет. Да ли се плашила ове промене? То не знамо. Али поставља се још важније питање: Како ће она реаговати када њен син постане Христ, давно обећани Месија? Један догађај описан у Библији открива нам нешто о томе (Јован 2:1-12).

 Исус је отишао код Јована да се крсти и тако је постао Божји Помазаник, то јест Месија (Лука 3:21, 22). Затим је почео да бира ученике. Иако је његов задатак био веома важан, ипак је налазио времена да проведе лепе тренутке с породицом и пријатељима. Заједно са својом мајком, браћом и ученицима, отишао је на једну свадбу у Кану, место које се вероватно налазило на врху једног брда око 13 километара од Назарета. Током весеља, Марија је запазила да се појавио проблем. Видела је да се чланови породице младенаца унезверено гледају и дошаптавају. Шта се десило? Нестало им је вина! У њиховој култури би такав пропуст у показивању гостопримства био велика срамота и покварио би свечану прилику. Марија је саосећала с њима и зато се обратила Исусу.

„Немају вина“, рекла је. Шта је очекивала да ће њен син урадити? О томе можемо само да нагађамо. Међутим, знала је да ће он бити велики човек и можда се надала да ће сада нешто учинити. Као да му је рекла: „Сине, молим те, учини нешто!“ Исусов одговор ју је сигурно изненадио: „Шта ја имам с тим, жено?“ Његове речи нису биле одраз непоштовања, иако се често тако тумаче. Он је употребио идиом којим се изражава неслагање, а оштрину својих речи је ублажио изразом „жено“, којим се на изворном језику изражава поштовање и наклоност. Дакле, он је само благо прекорио своју мајку. Подсетио ју је да она не треба да утиче на начин како ће он обављати своју службу. На то је имао право само његов Отац, Јехова.

Марија је прихватила оно што јој је Исус рекао, пошто је била разборита и понизна жена. Окренула се ка онима који су послуживали на свадби и једноставно им рекла: „Што год вам каже, учините.“ Марија је разумела да није више до ње да утиче на живот и одлуке свог сина, већ да сада она, а исто тако и сви други, треба да слушају њега. С друге стране, Исус је показао да попут своје мајке саосећа с нововенчаним паром. Учинио је своје прво чудо, претворивши воду у добро вино. До чега је то довело? „Његови ученици су поверовали у њега.“ И Марија је поверовала у њега. Сада га више није гледала само као свог сина већ и као свог Господа и Спаситеља.

Родитељи данас могу много научити од Марије. Истина, нико нема савршено дете као што је био Исус. Па ипак, чињеница је да је период када дете постаје одрасла особа тежак сваком родитељу. Родитељ и даље можда нагиње ка томе да се према свом сину или ћерки опходи као према малом детету, премда то више није прикладно (1. Коринћанима 13:11). Како родитељ може подржати своје одрасло дете? Између осталог, тако што ће показати да верује да ће оно наставити да примењује библијска начела и да ће га Јехова благословити. Одраслој деци ће много значити ако им родитељ понизно покаже да верује у њих. Исус је сигурно ценио Маријину подршку у бурним годинама које су уследиле.

Јеванђеља нам не говоре много о томе шта се с Маријом дешавало током три и по године Исусове службе. Међутим, као што смо рекли, вероватно је била удовица — самохрана мајка која је још увек бринула о својој млађој деци. Разумљиво је што због тога можда није могла да прати Исуса док је он проповедао по својој домовини (1. Тимотеју 5:8). Па ипак, није престала да  размишља о духовним мислима које је сазнала о Месији и одлазила је на састанке у синагогу, што је одувек био обичај у њиховој породици (Лука 2:19, 51; 4:16).

Зар није онда могуће да је била међу онима који су слушали Исуса када је говорио у синагоги у Назарету? Сигурно јој је срце заиграло од радости када је чула како њен син објављује да се вековима старо пророчанство о Месији испунило на њему! Међутим, није јој било лако када је видела да остали Назарећани не желе да га прихвате. Чак су покушали да га убију! (Лука 4:17-30).

Такође јој сигурно није било лако када је видела како су се њени други синови поставили према Исусу. У Јовану 7:5 се за четворицу Исусове браће каже: „Његова браћа нису исказивала веру у њега.“ Исус је имао и барем две сестре, о којима Библија ништа не говори. * У сваком случају, Марија је знала колико је тешко када чланови породице различито гледају на религију. С једне стране, морала је да пази на своју веру, а с друге стране да придобије чланове породице, и све то без приговарања и свађа.

Једном приликом су неки Исусови рођаци, међу којима су сигурно била и његова браћа, одлучили да ухвате Исуса, јер су говорили: „Сишао је с ума“ (Марко 3:21, 31). Наравно, Марија није имала такво мишљење, али је пошла са својим синовима, можда зато што се надала да ће они сазнати нешто што ће им помоћи да стекну веру. Да ли је било тако? Иако је Исус чинио чуда и поучавао људе дивним стварима о Богу, његова браћа ипак нису веровала. Да ли се Марија у очају питала хоће ли икада ишта допрети до њиховог срца?

Можда у вашој породици нису сви исте вере. Ако је тако, можете много научити од Марије. Она није одустала од својих најближих који нису прихватили њену нову веру. Пружила им је прилику да виде да је она у њој пронашла радост и унутрашњи мир. С друге стране, наставила је да пружа подршку свом верном сину. Да ли јој је он недостајао? Да ли је понекад пожелела да је још увек код куће? Ако и јесте, држала је таква осећања под контролом. Било јој је драго што може да га подупире и храбри. Можете ли и ви исто тако помоћи својој деци да им духовне ствари буду најважније?

Да ли је Марија била награђена због своје вере у Исуса? Јехова увек награђује верне људе и нема сумње да је тако било и с Маријом (Јеврејима 11:6). Замислимо само како се осећала док је слушала поуке свог сина или када су јој те поуке преносили други.

Када је Исус причао у поређењима, да ли је Марија можда препознала неке сцене из његовог детињства у Назарету? Када је говорио о жени која чисти кућу да би нашла изгубљени новчић, меље жито за хлеб или пали светиљку и ставља је на свећњак, да ли се можда сетила дечачића који је био поред ње док је обављала све те свакодневне послове? (Лука 11:33; 15:8, 9; 17:35). Када је Исус рекао да је његов јарам угодан и његов терет лак, да ли се можда сетила неког спокојног поподнева пре много година, када је Јосиф учио младог Исуса да направи јарам који за животињу неће бити неугодан? (Матеј 11:30). Сигурно је Марија ценила дивну част коју јој је Јехова указао, поверивши јој бригу о детету које ће постати  Месија и највећи учитељ. Уживала је док је слушала како он народу преноси драгоцене поуке, користећи обичне предмете и свакодневне призоре.

Па ипак, Марија је остала понизна. Њен син је никад није уздизао изнад других, а камоли да јој је одавао посебну почаст. Једном приликом док је поучавао народ, једна жена је узвикнула да је његова мајка сигурно веома срећна што га је родила. Он је на то рекао: „Не, него срећни су они који слушају Божју реч и држе је!“ (Лука 11:27, 28). А када је неко из мноштва рекао Исусу да су његова мајка и браћа у близини, он је рекао да су његова мајка и његова браћа заправо они који имају веру. Марија се није увредила, него је разумела шта Исус жели тиме да каже — духовне везе су снажније од родбинских (Марко 3:32-35).

С друге стране, речима се не може описати бол који је Марија осећала док је посматрала како њен син умире у страшним мукама. Апостол Јован, који је био очевидац тога, касније је у свом јеванђељу записао следећи битан детаљ: Док је Исус био у мукама, Марија је стајала „код Исусовог стуба“. Ову одану, брижну мајку ништа није могло спречити да до последњег тренутка буде уз свог сина. Исус ју је видео и премда је сваки дах био мучан и свака реч задавала огроман бол, смогао је снаге да каже да бригу о својој мајци поверава свом верном следбенику апостолу Јовану. Поступио је тако зато што његова браћа још увек нису веровала у њега. Тако је показао колико је важно да онај ко служи Богу брине о својима, посебно у духовном погледу (Јован 19:25-27).

Када је Исус умро, на Марији су се испуниле речи да ће бол попут мача пробости њену душу. Као што не можемо у потпуности разумети њен бол, тако не можемо разумети ни радост коју је осетила три дана касније када је сазнала за највеће чудо — њен син је ускрснуо! Била је још срећнија када се Исус касније појавио свом полубрату Јакову, несумњиво насамо (1. Коринћанима 15:7). То је дирнуло Јакова, а исто тако и осталу Исусову полубраћу. Касније сазнајемо да су почели да верују да је Исус обећани Христ. Недуго након тога, окупљали су се с другим хришћанима, међу којима је била и њихова мајка. Сви су они заједно били „устрајни у молитви“ (Дела апостолска 1:14). Исусова два полубрата, Јаков и Јуда, касније су написали две библијске посланице.

Последњи пут Марију у Библији срећемо на састанку како се заједно са својим синовима моли Јехови. Заиста одговарајућ закључак приче о Марији. Она нам је оставила диван пример! Захваљујући својој вери, поднела је најболнији ударац и на крају примила дивну награду. Ако се угледамо на њу, и ми ћемо поднети све ударце које нам наноси овај немилосрдни свет, а у будућности ћемо уживати у благословима које не можемо ни замислити.