Одрастао сам у месту по имену Рамиш, близу израелско-либанске границе. Моје детињство је обележио грађански рат. Не могу да заборавим бројне недужне жртве које су због копнених мина постале инвалиди. Живот је био тежак и на сваком кораку је било насиља и криминала.

Наша породица је припадала Маронитској цркви, једној од источних католичких цркава. Отац је напорно радио како би прехранио нашу дванаесточлану породицу, а мајци је увек било веома важно да будемо редовни у цркви. С временом сам почео да увиђам да ни црква, као ни целокупно друштво, не брине о онима којима је помоћ најпотребнија.

Када сам био тинејџер, почео сам да се занимам за кунг-фу. Ишао сам на ригорозне тренинге и постао вешт у задавању удараца рукама и ногама. Такође сам научио да рукујем оружјем које се користи у борилачким вештинама. Размишљао сам: ’Не могу да зауставим рат, али барем могу да покушам да зауставим насилне људе.‘ Кад год бих видео неку тучу, без оклевања бих се умешао. Био сам нагле нарави и лако сам плануо. Водио сам свој рат против неправде и насиља и зато сам постао страх и трепет за људе у јужном Либану.

Године 1980, постао сам члан једног кунг-фу клуба у Бејруту. Иако су бомбе, гранате и ракете биле свакодневна појава, то ме није спречило да редовно идем на тренинге. У животу ми је било важно само да једем, спавам и да будем што сличнији глумцу Брус Лију, познатом кунг-фу мајстору. Носио сам фризуру као он, ходао као он, па чак и опонашао његов карактеристичан узвик у борби. Никада се нисам смејао.

Имао сам циљ да одем у Кину и професионално се бавим кунг-фуом. Једне вечери док сам напорно тренирао да  бих се припремио за одлазак у Кину, чуо сам да неко куца. Отворио сам врата у црној кунг-фу униформи, сав ознојен од вежбања. Угледао сам једног свог пријатеља, а с њим су била и два Јеховина сведока. Када су почели да причају о Библији, рекао сам да не знам ништа о њој. Нисам могао ни да претпоставим да ће се од тог тренутка мој живот потпуно променити.

Сведоци су ми из Библије показали зашто људи никада неће моћи да искорене неправду и насиље. Објаснили су ми да је Сатана Ђаво прави узрочник проблема (Откривење 12:12). Одушевила ме је њихова увереност и мир којим су зрачили. Такође, дирнуло ме је када сам сазнао да Бог има име (Псалам 83:18). Прочитали су ми и речи из 1. Тимотеју 4:8: „Телесно вежбање мало чему користи, а оданост Богу корисна је у сваком погледу, јер обећава живот — садашњи и будући.“ Те речи су веома утицале на мене.

Нажалост, изгубио сам контакт са Сведоцима, пошто су им чланови моје породице рекли да више не долазе. Па ипак, одлучио сам да оставим кунг-фу и почнем да проучавам Библију. Мојој браћи се није свидела та идеја, али ја сам био одлучан да поново пронађем Јеховине сведоке и проучавам с њима.

Тражио сам Сведоке, али безуспешно. У међувремену ме је веома погодила смрт мог оца, као и друге породичне трагедије. У то време сам радио у једној грађевинској фирми. Једног дана ме је колега по имену Адел питао зашто сам тако тужан. Када сам му рекао зашто, почео је да ми говори о библијској нади у ускрсење. Наредних девет месеци, овај Сведок је с пуно стрпљења и љубави проучавао Библију са мном.

Како сам напредовао у проучавању, све више сам схватао да ћу много тога морати да променим у својој личности. Није ми било лако. Одувек сам био раздражљив и било је лако извући ме из такта. Из Библије сам научио како да контролишем своју нарав и да се савладавам. На пример, у Матеју 5:44 стоји Исусов савет: „Волите своје непријатеље и молите се за оне који вас прогоне.“ А Римљанима 12:19 нас упозорава: „Не освећујте се [...] јер је писано: ’Моја је освета, ја ћу узвратити, каже Јехова.‘“ Ови и други библијски стихови помогли су ми да с временом постанем смиренији.

Иако се чланови моје породице у почетку нису слагали с мојом одлуком да проучавам с Јеховиним сведоцима, касније су почели да их поштују, а један мој брат је такође постао Јеховин сведок. Наша мајка, која је недавно преминула, бранила је наша уверења пред другима.

За мене је такође велики благослов моја дивна супруга, Анита, с којом проводим пуно времена проповедајући другима добру вест. Од 2000. Анита и ја живимо у Шведској, у граду по имену Ешилстуна, где поучавамо Библији људе који говоре арапски.

У срцу још увек саосећам с људима који су жртве насиља. Али знам зашто је данас тако и знам да ће то Бог ускоро променити. То ми помаже да имам праву радост и наду (Псалам 37:29).