ЈОСИФ са чежњом гледа ка истоку. Волео би да се искраде из каравана и побегне. Недалеко, иза оних брда, налази се његов дом у Хеврону. Његов отац, Јаков, сигурно се спрема за починак, не знајући шта је задесило његовог најдражег сина. Али Јосиф сада не може да дође до њега. Можда чак губи наду да ће икада више видети очево драго лице. Трговци га држе на оку док воде своје камиле путем којим каравани иду на југ. Јосиф је сада у њиховом власништву и они га не испуштају из вида. За њих је овај младић драгоцена роба која ће им донети зараду у далеком Египту, баш као и мирисне смоле и уља која носе са собом.

Јосиф је највероватније имао тек нешто више од седамнаест година, а већ је имао утисак да му се читав свет срушио. Замислимо га како се окреће ка западу и гледа како сунце залази и обасјава Велико море. Како је могуће да су га рођена браћа замало убила? Да ли је могуће да су га продала у ропство? Тешко му је да задржи сузе. Не може ни да замисли каква га будућност чека.

Како се Јосиф нашао у тако мучној ситуацији? Зашто је овај младић, ког је породица одбацила и нанела му толико бола, за нас пример вере?

Јосиф је потицао из веома велике породице, али она није била срећна и уједињена. Библијски опис Јаковљеве породице јасно показује колико проблема са собом носи полигамија, која је у то време била уобичајена међу Божјим народом. Бог ју је толерисао све док његов Син није поново увео моногамију као мерило за брак (Матеј 19:4-6). Јаков је имао барем четрнаесторо деце од четири жене — две супруге, Лије и Рахеле, и њихових слушкиња, Зелфе и Вале. Јаков је од почетка волео прелепу Рахелу. Никада није гајио таква осећања према Лији, Рахелиној старијој сестри, којом су га на превару оженили. Међу њима двема владало је супарништво и љубомора, а то су пренеле и на своју децу (Постанак 29:16-35; 30:1, 8, 19, 20; 37:35).

Рахела је дуго била нероткиња, а онда је коначно Јакову родила Јосифа. Јаков је  имао посебну наклоност према том сину кога је добио под старе дане. На пример, када је породица била на путу да се сретне са Јаковљевим братом, Исавом, који је раније имао намеру да га убије, Јаков се побринуо да Рахела и мали Јосиф буду на најсигурнијем месту, у задњим редовима. Тај дан пун неизвесности сигурно је дубоко утицао на Јосифа. Како се осећао када је тог јутра видео свог оца како храмље? Знајући да је његов отац упркос својим годинама био веома виталан, сигурно се питао шта се десило. Нема сумње да се одушевио када је сазнао разлог: Његов отац се те ноћи рвао са моћним анђелом! А зашто? Зато што је хтео да добије благослов од Јехове Бога. Био је награђен тако што му је име промењено у Израел. Једног дана ће цео народ носити његово име! (Постанак 32:22-31). С временом је Јосиф сазнао да ће од синова његовог оца потећи сва племена тог народа.

Млади Јосиф је касније доживео велики бол када је прерано остао без најдраже особе у свом животу. Мајка му је умрла док је рађала његовог млађег брата, Венијамина. То је веома погодило и његовог оца, Јакова, који је несумњиво тешио Јосифа и нежно брисао сузе с његовог лица. Нема сумње да је свом сину говорио о нади која је раније утешила његовог деду, Аврахама. Јосифу је сигурно много значило када је сазнао да ће Јехова једног дана вратити његову мајку у живот. Можда је зато још више заволео великодушног ’Бога живих‘ (Лука 20:38; Јеврејима 11:17-19). Након што је Јаков остао без своје жене Рахеле, увек је био посебно нежан према дечацима које му је она родила (Постанак 35:18-20; 37:3; 44:27-29).

Многа деца би се у таквим околностима размазила или искварила. Међутим, Јосифови родитељи су ипак пружили добар пример својим добрим особинама. Захваљујући томе, он је развио јаку веру, као и истанчан осећај за исправно и погрешно. Када је са седамнаест година помагао својој старијој браћи као пастир, приметио је да се лоше понашају. Да ли је био у искушењу да то затаји како би стекао њихову наклоност? Не знамо како се осећао, али знамо да је поступио исправно. Рекао је оцу шта је видео (Постанак 37:2). Храброст коју је Јосиф тиме показао вероватно је оправдала Јаковљево поверење у њега. Какав диван пример за младе хришћане! Када су у искушењу да затаје озбиљан грех свог пријатеља, брата или сестре, мудро је да се угледају на Јосифа. Они имају одговорност да се побрину да за то сазна неко ко има ауторитет и може да помогне тој особи (Левитска 5:1).

Такође можемо нешто научити из Јосифовог породичног живота. Међу данашњим  хришћанима нема полигамије. Ипак, није необично да у брак ступе две особе које већ имају своју децу и да тако дође до спајања породица. Од Јосифових родитеља, такве породице могу научити да повлађивање и пристраност разарају јединство. Мудри родитељи дају све од себе како би се свако дете осећало вољено. Они их уверавају да је свако од њих драгоцено и да може допринети породичној срећи (Римљанима 2:11).

Можда је Јаков желео да награди Јосифа због његове храбрости да уради оно што је исправно, па му је начинио једну посебну хаљину (Постанак 37:3). Иако се у многим библијским преводима каже да је била пругаста или шарена, не можемо са сигурношћу тврдити да је тако и било. Вероватно је то била дуга, елегантна хаљина која је сезала до земље и имала дуге рукаве. Такве хаљине су можда носили племићи.

Јаков је сигурно имао добре намере, а Јосиф је несумњиво био дирнут тим знаком пажње и изразом очеве наклоности. Па ипак, та хаљина ће му донети многе невоље. На пример, пошто је био пастир, много је и напорно радио. Замислимо га како се у тој одори пробија кроз високу траву, пење уз стене или покушава да извуче залутало јагње из шибља. А како ће тек овај израз Јаковљеве наклоности утицати на Јосифов однос с браћом?

Библија на то одговара: „Кад су његова браћа видела да га њихов отац воли више него све њих, почели су да га мрзе и нису му могли мирно ни реч рећи“ * (Постанак 37:4). Можда је разумљиво што су били љубоморни, али није било мудро што су дозволили да их потпуно обузме та негативна емоција (Пословице 14:30; 27:4). Да ли сте икада завидели некоме коме је указана пажња или част коју сте ви желели? Сетимо се Јосифове браће. Љубомора их је навела на поступке због којих ће касније горко жалити. Њихов пример подсећа хришћане да је много мудрије да се ’радују с онима који се радују‘ (Римљанима 12:15).

Јосиф је сигурно осећао непријатељство своје браће. Да ли је зато био у искушењу да сакрије своју нову хаљину од њих? То је могуће. Међутим, не треба заборавити да је Јаков желео да та хаљина буде израз његове љубави и наклоности, а Јосиф није хтео да разочара оца. Зато је ипак носио хаљину и тиме пружио добар пример нама који служимо Јехови. Иако он као наш небески Отац никада није пристран, он воли свој народ и понекад на неки посебан начин  покаже наклоност према неком свом слузи. Поред тога, он очекује да се његов народ разликује од овог поквареног, неморалног света. Као што се Јосиф разликовао по својој посебној хаљини, тако се и прави хришћани разликују од других по свом понашању. Због тога су понекад предмет љубоморе и непријатељства (1. Петрова 4:4). Да ли зато треба да крију да су Божје слуге? Не, баш као што ни Јосиф није крио своју хаљину (Лука 11:33).

Недуго након тога, Јосиф је уснио два необична сна. У првом је видео себе и своју браћу како везују снопове. А онда су снопови његове браће окружили његов сноп и поклонили се пред њим, док је он стајао усправно. У другом сну су се сунце, месец и једанаест звезда поклонили пред Јосифом (Постанак 37:6, 7, 9). Шта је требало да Јосиф уради поводом тих необичних и упечатљивих снова?

Ти снови су долазили од Јехове Бога и били су пророчански. Бог је желео да Јосиф пренесе његову поруку. На неки начин, требало је да уради исто оно што су касније чинили сви пророци који су преносили Божје поруке и пресуде његовом непослушном народу.

Јосиф је тактично рекао својој браћи: „Молим вас, чујте какав сам сан уснио.“ Браћа су разумела тај сан и нимало им се није свидео. Зато су одговорили: „Да нећеш можда да будеш краљ над нама? Да нећеш можда да владаш над нама?“ У библијском запису затим стоји: „Тако су нашли још један разлог да га мрзе због његових снова и његових речи.“ Када је Јосиф испричао свој други сан и браћи и оцу, није наишао на бољи одзив. О томе читамо: „Отац га је прекорио: ’Шта значи тај сан који си уснио? Да се нећемо можда ја и твоја мајка и твоја браћа клањати пред тобом до земље?‘“ Међутим, Јаков је после доста размишљао. Да ли је можда Јехова говорио преко његовог сина? (Постанак 37:6, 8, 10, 11).

Јосиф није био први, а ни последњи Јеховин слуга који је морао да пренесе неомиљену пророчанску поруку, која је могла довести до прогонства. Исус је био највећи Божји посланик, и он је рекао својим следбеницима: „Ако су прогонили мене, прогониће и вас“ (Јован 15:20). Хришћани, без обзира да ли су млади или стари, могу много научити од младог Јосифа, који је показао веру и храброст.

Убрзо након тога, Јаков је послао Јосифа на пут. Старији синови су чували стада на северу, у близини Сихема, где су не тако давно стекли непријатеље. Сасвим природно, Јаков је био забринут за њих, тако да је послао Јосифа да види како су. Можемо ли замислити како се Јосиф осећао? Знао је да га браћа мрзе још више него раније. Како ће им се допасти када виде да он долази као очев изасланик? Без обзира на све, Јосиф је послушао оца и кренуо (Постанак 34:25-30; 37:12-14).

Био је то дуг пут — укупно можда четири или пет дана хода. Сихем се налазио око 80 километара северно од Хеврона. Међутим, у Сихему је Јосиф сазнао да су његова браћа отишла у Дотан, који се налазио још око 20 километара северније. Док се Јосиф приближавао Дотану, браћа су га угледала из даљине. Њихова мржња је одмах избила на површину. У Библији се каже: „Један другом [су] рекли: ’Ево долази онај који снове сања. Хајде да га убијемо и да га бацимо у неку јаму за воду. Рећи ћемо да га је прождрла нека опасна звер. Да видимо онда шта ће бити од његових снова.‘“ Међутим, Рувим је убедио своју браћу да не убију Јосифа, већ да га живог баце у јаму, јер је хтео да га касније избави (Постанак 37:19-22).

Ништа не сумњајући, Јосиф им је пришао, надајући се мирном дочеку. Међутим, браћа су га напала. Стргнули су хаљину с њега, одвукли га до исушене јаме за воду и гурнули га у њу! Тако је Јосиф завршио на њеном дну. Када је дошао к себи, покушао је да се успне, али то је било  немогуће. Могао је само да гледа у парче неба које се видело кроз отвор јаме. Гласови браће били су све тиши и тиши. Викао је и молио их за помоћ, али они нису хтели да га чују. Без имало гриже савести, сели су да једу. Док је Рувим био одсутан, поново су размишљали о томе да убију Јосифа, али Јуда их је убедио да га продају трговцима. Пошто се Дотан налазио близу трговачког пута који је водио ка Египту, убрзо је прошао караван Исмаилаца и Мадијанаца. Пре него што се Рувим вратио, све је било готово. Продали су свог брата за 20 сикала * (Постанак 37:23-28; 42:21).

Вратимо се сада на почетак наше приче. Док Јосиф иде ка југу путем за Египат, изгледа као да је изгубио све. Одвојен је од своје породице. Годинама неће ништа знати о њима — о Рувимовом очају када се вратио и видео да Јосифа нема, о Јаковљевом болу када су му рекли да је Јосиф мртав, о свом остарелом деди Исаку који је још увек био жив, па ни о свом млађем брату, Венијамину, који му је страшно недостајао. Али да ли су Јосифу узели баш све? (Постанак 37:29-35).

Он је ипак имао нешто што му браћа никада нису могла одузети — снажну веру. Знао је много о свом Богу, Јехови, и то се није променило ни када је изгубио свој дом, ни кад је доживео тешкоће као роб на дугом путу до Египта, па чак ни када је продат богатом Египћанину по имену Петефрије (Постанак 37:36). У таквим невољама, његова вера и одлучност да остане близу Бога биле су још јаче. У наредним чланцима, видећемо како је управо због снажне вере Јосиф био још кориснији свом Богу, Јехови, као и својој породици када се нашла у невољи. Заиста би било мудро да се угледамо на Јосифову веру!