Мој предак Томас¹ a Вилијамс рођен је 20. јануара 1815. у Хорнкаслу у Енглеској. Мајка му је умрла када је имао само две године, па су он, његова сестра и два брата одрастали са оцем Џоном. Џон је поучио Томаса тесарском занату, али њега је привлачило нешто друго.

У том периоду је религија у Енглеској доживљавала процват. Проповедник Џон Весли се одвојио од англиканске цркве и основао методистички покрет, у ком се стављао нагласак на лично истраживање Библије и мисионарски рад. Веслијева учења су се веома брзо ширила и породица Вилијамс их је са одушевљењем прихватила. Томас је проповедао Веслијева учења и убрзо је добровољно отишао као мисионар на острва у Тихом океану. У јулу 1840, убрзо након венчања, он и његова супруга Мери² стигли су на Фиџи. Населили су се на вулканском острву Лакеба, b на ком су у то време живели канибали.

Током првих неколико година на Фиџију, Томас и Мери су се суочавали с многим тешкоћама. Напорно су радили у примитивним условима и по несносној врућини. Такође су били сведоци племенског рата и ужасних обичаја, као што су дављење удовица, убијање деце и канибализам. Већина локалног становништва се противила ономе што су проповедали. Поред тога, Мери и Џон, њихов први син, разболели су се и замало умрли. Говорећи о том периоду, Томас је 1843. написао: „Срце ми се цепало [...] Био сам на ивици очаја.“ Па ипак, Мери и он су истрајали, а снагу им је давала њихова снажна вера у Јехову Бога.

Томас је искористио своје тесарско умеће да изгради кућу. Била је то прва кућа у европском стилу на Фиџију и изазивала је знатижељу локалног становништва пошто је имала издигнут под, добру вентилацију и многе друге новине. Непосредно пре него што је кућа довршена, Мери је родила другог сина. Звао се Томас Витон³ Вилијамс. Он је такође мој предак.

Томас је 1843. учествовао у превођењу Јеванђеља по Јовану на фиџијски језик, што му је представљало велики изазов. c Међутим, пошто је веома добро запажао детаље, био је изврстан антрополог. Бележио је сва своја запажања и 1858. објавио књигу у којој се  говори о животу Фиџијаца у 19. веку (Fiji and the Fijians).

Тринаест тешких година проведених на Фиџију оставиле су свој траг. Томас се разболео, због чега се с породицом преселио у Аустралију. Након дугогодишње и продуктивне проповедничке службе, Томас је умро 1891. у месту Баларату, у Викторији.

Томас Витон Вилијамс и његова жена Фиби ⁴ 1883. су се са својом децом преселили у Перт, у Западној Аустралији. Њихов други син, Артур Бејквел⁵ Вилијамс, тада је имао девет година. То је мој чукундеда.

Када је Артур имао 22 године, потрага за благом га је одвела неких 600 километара источно од Перта, у Калгурли, место познато по рудницима злата. Тамо је добио неке публикације Међународних истраживача Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати, и претплатио се на њихов часопис Сионска стражарска кула. Одушевио се оним што је читао и говорио је и другима о томе. Такође је организовао састанке на којима се проучавала Библија. То су били скромни почеци активности Јеховиних сведока у Западној Аустралији.

Артур је и својој породици говорио о ономе што је сазнао. Његов отац, Томас Витон, подржао је његову одлуку да се придружи Истраживачима Библије. Нажалост, он је убрзо умро. Артурова мајка, Фиби, и сестре Вајолет и Мери, такође су постале Истраживачи Библије. Вајолет је постала пионир, то јест проводила је доста времена у проповедању. Артур је рекао да је она била „најбољи, најревнији и најсавеснији пионир у Западној Аустралији“. Иако је Артур вероватно био пристран, чињеница је да је Вајолетина ревност умногоме утицала на наредну генерацију породице Вилијамс.

С временом се Артур оженио и преселио у Донибрук, град у Западној Аустралији у ком су се људи углавном бавили воћарством. Пошто је ревно говорио о библијским пророчанствима која су указивала на 1914. годину, људи су му се ругали и давали погрдна имена. d Међутим, кад је избио Први светски рат, исмевање је престало. Артур је имао обичај да проповеда муштеријама које су долазиле у његову радњу и да у излог ставља библијску литературу. У излогу је држао и натпис на ком је писало да нуди 100 фунти ономе ко докаже Тројство — небиблијско учење које Артур није прихватао. Нико никада није освојио тај новац.

Кућа породице Вилијамс у Донибруку постала је место на ком су се људи окупљали како би проучавали Библију и одржавали састанке. Касније су се састанци одржавали у Дворани Краљевства коју је Артур изградио и која је била међу првима у Западној Аустралији. Чак и са скоро 80 година, обукао би одело,  ставио кравату, оседлао свог старог коња по имену Дол и проповедао свуда по околини Донибрука.

Артура су његова деца много волела због изузетних особина које је имао. Био је веома тих и достојанствен, али притом и врло реван. Његова ћерка, Флоренс⁶ била је мисионарка у Индији. Његови синови, Артур Линдси⁷ и Томас, много година су служили као старешине у скупштини Јеховиних сведока, баш као и он сам.

Мој прадеда Артур Линдси Вилијамс био је познат по својој благој нарави, због чега су га многи волели. Увек је имао времена за друге и према њима се опходио с поштовањем. Такође је био изврстан дрвосеча. За 12 година је 18 пута победио на регионалним такмичењима у сечи дрва.

Артуру није било нимало драго када је његов двогодишњи син Роналд⁸ (мој деда) узео секиру и ударио мало дрво јабуке које се налазило близу куће. Роналдова мајка је брзо реаговала. То дрво је спасено и касније је рађало веома слатке јабуке. Ова нова сорта је названа лејди вилијамс и од ње је касније настала пинк лејди, једна од најпознатијих сорти јабука на свету.

Мој деда Роналд је у животу остварио неке веома вредне циљеве. Он и бака су годинама као добровољци учествовали на грађевинским пројектима Јеховиних сведока у Аустралији и на Соломоновим острвима. Деда сада има близу 80 година и још увек је старешина у скупштини и учествује у градњи и реновирању Дворана Краљевства у Западној Аустралији.

Мој отац Џефри⁹ и мајка Џенис¹⁰ Вилијамс дали су све од себе да мене ¹² и моју сестру Кетрин ¹¹ поуче истини из Светог писма и пренесу нам то драгоцено духовно наслеђе. Вредност тог наслеђа сам разумео када сам имао 13 година. На једном већем скупу Јеховиних сведока, слушао сам говор Џона Бара, члана Водећег тела, у ком се обратио младима. Рекао је: „Немојте пропустити драгоцену прилику коју имате — прилику да упознате и заволите Јехову.“ Већ те ноћи сам обећао Јехови да ћу му заувек служити. Две године касније, постао сам пионир.

Моја жена Клои и ја уживамо у томе што већи део свог времена проводимо у проповедању. Живимо у Том Прајсу, забаченом рударском градићу који се налази на северозападу Западне Аустралије, и имамо посао са скраћеним радним временом. Моји родитељи, моја сестра Кетрин и њен муж Ендру, такође су пионири и живе у Порт Хедланду, који се налази око 420 километара северно од нашег града. Тата и ја служимо као старешине.

Када је Томас Вилијамс одлучио да служи Јехови Богу, оставио нам је наслеђе које се чува већ седам генерација. Оно је пренето и мени. Веома сам захвалан за то богато духовно наслеђе! ▪