Марија Магдалена је погледала према небу, бришући сузе које су навирале из њених очију. Њен Господ, ког је толико волела, био је прибијен на стуб. Иако је то све било око поднева једног пролећног дана, тама се „спустила на целу земљу“! (Лука 23:44, 45). Она је навукла свој огртач на рамена и стала међу жене које су биле у близини. Помрачење сунца, које траје само неколико минута, није могло бити узрок трочасовне таме. Можда су чак почела да се оглашавају ноћна створења која се ретко могу чути током дана. Неки од оних који су посматрали цео тај призор „веома су се уплашили и рекли: ’Ово је заиста био Божји Син‘ “ (Матеј 27:54). Исусови следбеници и остали окупљени можда су помислили да је то начин на који Јехова жели да изрази своју тугу и покаже незадовољство због тога што се с његовим Сином тако окрутно поступало.

 Марија Магдалена није више могла да посматра ту тужну и ужасну сцену, али није могла ни да оде и остави Исуса (Јован 19:25, 26). Његов бол је сигурно био незамислив. А и Исусовој мајци је била потребна утеха и подршка.

 Након свега што је Исус урадио за Марију, она је желела да учини за њега све што је било у њеној моћи. Раније је била несрећна и презрена жена, али Исус је све то променио. Вратио јој је достојанство и помогао да пронађе смисао у животу. Она је постала жена изузетне вере. Како се то догодило? Шта ми данас можемо научити од ње?

 Прича о Марији Магдалени у Светом писму почиње једним поклоном. Исус јој је подарио слободу тако што ју је ослободио ужасног стања у ком се налазила. У време када је Марија живела, демони су имали велики утицај на људе. Ти зли духови су нападали многе, а неке су чак и запоседали и терали их да раде оно што су они хтели. Не знамо какав су тачно утицај демони имали на сироту Марију Магдалену. Једино што знамо јесте то да је у њу ушло седам злих и изопачених насилника. Захваљујући Исусу Христу, ти демони су изашли из ње (Лука 8:2).

 Не можемо ни замислити каквих је мука Марија била ослобођена! Пред њом је сада био нови живот. Како да покаже своју захвалност? Постала је Исусов верни следбеник. Поред тога, трудила се да помогне коме год је требало помоћи. Исусу и његовим апостолима је била потребна храна, одећа и преноћиште. Они нису били богати, а у то време нису имали неки посао којим би се издржавали. Да би могли да се посвете проповедању и поучавању, била им је потребна материјална подршка.

 Марија и неколико других жена се старало о њиховим потребама. Оне су им „служиле својом имовином“ (Лука 8:1, 3). Неке од њих су по свему судећи биле имућне. Свето писмо не говори о томе да ли су те жене кувале оброке, прале одећу или се бринуле о томе где ће апостоли одсести идући од села до села. Оне су драге воље на неки начин пружале подршку тој путујућој групи, коју је вероватно сачињавало двадесетак људи. Помоћ тих жена сасвим сигурно је омогућила Исусу и његовим апостолима да се у потпуности посвете проповедању. Премда је Марија знала да се ни на који начин не може у довољној мери одужити Исусу за оно што је учинио за њу, уживала је у томе да чини оно што може.

 Многи данас с висине гледају на оне који обављају неке мање цењене послове. Али Бог не гледа тако. Замисли колико му је само било драго када је видео како Марија целом душом чини све што може за Исуса и његове апостоле! И данас многи верни хришћани спремно обављају неке мање цењене послове за друге. Понекад нека најобичнија услуга или само лепа реч могу много добра учинити. Јехова неизмерно цени када се трудимо да чинимо добро другима (Пословице 19:17; Јеврејима 13:16).

 Марија Магдалена је једна од многих жена које су пратиле Исуса у Јерусалим на Педесетницу 33. н. е. (Матеј 27:55, 56). Сигурно се много потресла када је чула да је Исус ухапшен и испитиван током ноћи. А оно што је чула да се десило након тога било је још горе. Намесник Понтије Пилат је под притиском јеврејских верских вођа и њихових присталица осудио Исуса на окрутну смрт на стубу. Врло је могуће да је Марија видела свог Учитеља, крвавог и потпуно исцрпљеног, како улицама вуче дуг стуб на ком ће бити погубљен (Јован 19:6, 12, 15-17).

 Након што је усред поднева завладала тама, Марија Магдалена и друге жене стајале су на месту погубљења, „код Исусовог стуба“ (Јован 19:25). Марија је тамо остала до самог краја и видела је и чула како Исус поверава бригу о својој мајци Јовану, апостолу ког је много волео. Чула је и како Исус у агонији дозива свог Оца. А чула је и последње речи које је непосредно пре своје смрти победоносно изговорио: „Свршено је!“ Марија је била скрхана болом. Упркос свему, остала је тамо по свему судећи и након што је Исус умро. А када је један богат човек из Ариматеје по имену Јосиф сахранио Исусово тело у један нов гроб, Марија је била и тамо (Јован 19:30; Матеј 27:45, 46, 57-61).

 Маријин пример нам помаже да разумемо шта ми можемо учинити за наше сувернике када пролазе кроз тешке животне ситуације. Углавном нисмо у могућности да спречимо трагедију или умањимо њихов бол. Ипак, можемо бити саосећајни и довољно храбри да урадимо нешто за њих. Само то што смо уз њих док пролазе кроз тежак период може им много значити. Наша подршка показује да смо верни Богу и својим пријатељима који доживљавају патњу. Подршка пријатеља доноси неизмерну утеху (Пословице 17:17).

 Када је Исусово тело положено у гроб, Марија је заједно са још неколико жена купила мирисна уља и друге мирисе којима су желеле да намажу Исусово тело (Марко 16:1, 2; Лука 23:54-56). Чим се сабат завршио, устала је врло рано ујутро. Замисли је како у друштву још неколико жена хита кроз мрачне улице. Док су ишле ка гробу, питале су се како ће одваљати тежак камен са улаза у гроб (Матеј 28:1; Марко 16:1-3). Ипак, то их није зауставило. Њихова вера их је потакла да учине све што су могле, а остало су препустиле Јехови.

 Врло је могуће да је Марија прва стигла до гроба. Призор који је видела шокирао ју је и укопао у месту. Камен је био померен, а гроб је био празан! Марија није била од оних који оклевају. Одмах је отрчала код Петра и Јована да им каже шта се догодило. Замисли је како борећи се да дође до даха узбуђено говори: „Узели су Господа из гроба и не знамо где су га положили.“ Петар и Јован су журно отишли до гроба, уверили се да је заиста празан, а затим су се вратили кући (Јован 20:1-10). a

 Када се Марија вратила до Исусовог гроба, остала је да стоји тамо сасвим сама. Сабласна тишина која је владала тог раног јутра и празан гроб потпуно су је сломили и Марија је бризнула у плач. Стајала је на улазу у гроб покушавајући да завири у његову унутрашњост не би ли се још једном уверила да њеног Господа заиста нема. А онда је уследило још једно изненађење. У гробу су седела два анђела у белом! Они су је упитали: „Зашто плачеш?“ Потпуно збуњена, поновила је оно што је рекла и двојици апостола: „Узели су мог Господа, и не знам где су га ставили“ (Јован 20:11-13).

 Када се окренула, видела је да један човек стоји иза ње. Будући да га није препознала, претпоставила је да је то баштован који одржава врт у ком је био Исусов гроб. Тај човек ју је љубазно упитао: „Жено, зашто плачеш? Кога тражиш?“ Марија је одговорила: „Господине, ако си га ти однео, реци ми где си га ставио, и ја ћу га узети“ (Јован 20:14, 15). Размисли мало о њеним речима. Да ли је та жена заиста могла без ичије помоћи да подигне и носи тело Исуса Христа, који је био снажан мушкарац? Марија се у том тренутку није бавила тиме. Знала је да мора да уради све што је у њеној моћи.

 Када нас задеси туга и када наиђемо на препреке које нам се чине непремостиве, можемо ли се угледати на Марију Магдалену? Ако се концентришемо само на своје слабости и ограничења, страх и неизвесност могу да нас паралишу. Али ако смо решени да урадимо све што можемо, а остало препустимо нашем Богу, можемо постићи невероватне ствари (2. Коринћанима 12:10; Филипљанима 4:13). Што је још важније, тако ћемо угодити Јехови. Марија му је, без сумње, угодила и он ју је наградио онако како није ни сањала.

 Човек који је стајао пред Маријом није био баштован. Раније је био тесар, затим учитељ, а касније и њен вољени Господ. Она га није препознала па је почела да се удаљава од њега. Марија није могла ни да претпостави да је тај човек заправо Исус који је био враћен у живот као моћно духовно биће. Он се пред Маријом појавио као човек, али не у телу које је жртвовао за нас. У том посебном периоду након Исусовог ускрсења људи га често нису препознали, чак ни они који су били врло блиски с њим (Лука 24:13-16; Јован 21:4).

 Како је Исус помогао Марији да га препозна? Начином на који је изговорио једну једину реч: „Марија!“ Она се окренула и узвикнула добро познату хебрејску реч коју је небројено много пута изговорила када му се обраћала – „Рабони!“ Био је то њен вољени Учитељ! Марија је осетила неизмерну радост. Држала га је и није желела да га пусти (Јован 20:16).

 Исус је знао о чему она размишља и зато јој је рекао: „Немој ме више држати.“ Можемо га замислити како благо изговара те речи, можда чак и уз топао осмех, док се полако ослобађа њеног стиска и док је уверава речима: „Још нисам узашао к Оцу.“ Још није дошло време да оде на небеса. Требало је да обави још нешто на земљи и желео је да му Марија помогне у томе. Наравно, Марија се претворила у ухо. „Иди мојој браћи“, рекао јој је, „и реци им: ’Узлазим к свом Оцу и вашем Оцу, свом Богу и вашем Богу‘ “ (Јован 20:17).

 Какав јој је само задатак доделио њен Учитељ! Од свих Исусових следбеника, Марија је била међу првима који су имали част да виде ускрснулог Исуса, а сада још треба и да осталима јави добру вест. Замисли с каквом је радошћу и нестрпљењем отишла да потражи остале Исусове ученике. Замисли је како задихано изговара речи које су сасвим сигурно још дуго, дуго одјекивале у њеној глави и њиховим мислима: „Видела сам Господа!“ Била је толико узбуђена да су речи из њених уста навирале као бујица док им је преносила све што је Исус рекао (Јован 20:18). Она је само потврдила све оно што су и остале жене које су биле код Исусовог гроба рекле апостолима (Лука 24:1-3, 10).

 Како су апостоли реаговали на оно што су чули? У почетку, не баш најбоље. Свето писмо каже: „Њима су те речи звучале као бесмислица и нису им веровали“ (Лука 24:11). Ти добронамерни људи су одрасли у друштву у ком се женама није веровало. Према рабинској традицији, жена није могла да сведочи на суду. Можда је њихова култура утицала на њих више него што су тога били свесни. Али Исус и његов Отац су далеко изнад таквог начина размишљања. Какву су само част указали тој верној жени!

 Марија сасвим сигурно није дозволила да је одговор тих људи узнемири. Знала је да јој њен Господ верује и то јој је било довољно. Слично томе, сви Исусови следбеници имају задатак да преносе једну поруку. Свето писмо ту поруку назива добром вешћу о Божјем Краљевству (Лука 8:1). Исус није обећао својим следбеницима да ће им сви веровати нити да ће сви ценити то што раде. Баш напротив (Јован 15:20, 21). Зато нам и значи пример Марије Магдалене. То што јој нека њена духовна браћа нису одмах поверовала није умањило њену радост у преношењу добре вести о Исусовом ускрсењу.

 Исус се након неког времена појавио и својим апостолима, а касније и осталим следбеницима, једној групи за другом. Једном приликом се појавио пред преко 500 људи одједном (1. Коринћанима 15:3-8). Маријина вера је без сумње сваки пут све више расла када би се Исус негде поново појавио, без обзира на то да ли је она то лично видела или је чула од других. Можда је Марија Магдалена била међу женама које су присуствовале састанку у Јерусалиму на Педесетницу када је свети дух изливен на окупљене Исусове следбенике (Дела апостолска 1:14, 15; 2:1-4).

 У сваком случају, има довољно разлога да верујемо да је Марија Магдалена била верна Богу све до краја свог живота. Она је особа на коју се вреди угледати. Ако будемо развили веру попут њене, бићемо захвални за све што је Исус учинио за нас и понизно ћемо служити другима ослањајући се на Божју помоћ.