На обали Нила који полако тече, једна девојчица се крије међу трском и будним оком прати шта се дешава недалеко од ње. Сваки мишић на телу јој је напет. Док време споро пролази, она и даље стрпљиво чека. Труди се да не обраћа пажњу на инсекте који зује око ње. Поглед јој је прикован на корпу скривену у трсци у којој је њен млађи брат. Срце јој се цепа док размишља о тој беспомоћној беби. Али чврсто верује у то да су њени родитељи добро поступили што су га оставили тамо, јер је то једина нада да беба преживи то ужасно време.

 Та девојчица је показала изузетну храброст, а убрзо је урадила нешто што је изискивало још већу храброст. Иако је била тако млада, имала је чврсту веру у Бога. Оно што се убрзо десило било је доказ тога и на упечатљив начин је обликовало читав њен живот. Годинама касније, када је већ остарила, вера ју је водила и током најузбудљивијих тренутака у историји њеног народа. Она јој је помогла и када је направила једну озбиљну грешку. О коме је реч? И шта можемо научити од ње?

 Библија не каже како се та девојчица звала, али прилично је јасно ко је она. То је Марија, најстарија ћерка Амрама и Јохаведе, Јевреја који су били робови у Египту (Бројеви 26:59). Њен млађи брат је касније добио име Мојсије. Имала је још једног брата који се звао Арон. Био је старији од Мојсија и у то време је имао око три године. Не можемо са сигурношћу рећи колико је година Марија имала у то време, али врло је могуће да није имала више од десет година.

 Марија је живела у тешким временима. Египћани су њен народ сматрали великом претњом па су их поробили и угњетавали. Упркос томе, Јевреји су бивали све бројнији. Све је то плашило Египћане па су постали још окрутнији. Фараон је наредио да се сва јеврејска новорођенчад мушког пола убију одмах по рођењу. Али две бабице, Јеврејке Сефора и Фува, у тајности су остављале у животу мушку новорођенчад. Марија је вероватно слушала о вери тих жена (Излазак 1:8-22).

 Нема сумње да је и код својих родитеља видела велику веру. Кад им се родило треће дете, Амрам и Јохаведа су га крили три месеца. Сачували су своје дете и нису поклекли страху од фараона (Јеврејима 11:23). Али није баш било једноставно крити бебу у кући, тако да су убрзо морали да донесу једну врло тешку одлуку. Јохаведа је морала да остави своје дете сакривено на неком месту где га је могао наћи неко ко би био у позицији да га заштити и да се брине о њему. Можемо само замислити колико се усрдно молила док је плела корпу, мазала је смолом како вода не би продрла у њу и док се лагано удаљавала од реке на чијој је обали оставила своје вољено дете. Вероватно је управо она рекла Марији да буде у близини и да гледа шта ће се десити (Излазак 2:1-4).

 Тако се Марија сакрила и чекала. У једном тренутку је приметила да неко долази. Била је то група жена, али то нису биле обичне Египћанке. Фараонова ћерка је са својим слушкињама дошла да се купа у Нилу. Можда је Марија премрла од страха јер је било мало вероватно да би фараонова ћерка прекршила заповест свога оца и спасла то јеврејско дете. Марија се у тим тренуцима сигурно усрдно молила Јехови.

 Фараонова ћерка је прва угледала корпу међу трском. Послала је једну своју слушкињу да јој је донесе. У Библији пише шта се затим десило: „Кад ју је отворила, видела је дете, дечака који је плакао.“ Иако је одмах схватила да нека Јеврејка тако жели да спасе своје дете, срце јој се разнежило и сажалила се на ту прелепу бебу (Излазак 2:5, 6). Оштроумна Марија јој је то прочитала на лицу. Ова девојчица је разумела да је дошло време да покаже своју веру у Јехову. Скупила је храброст и пришла тој краљевској свити.

 Не можемо са сигурношћу рећи шта се овој девојчици могло десити зато што се усудила да приђе фараоновој ћерки и да јој се обрати. Па ипак, Марија ју је без околишања упитала: „Хоћеш ли да одем и потражим дојиљу међу Јеврејкама да ти доји дете?“ Било је то веома мудро питање. Фараонова ћерка је знала да не може дојити ту бебу. Можда је помислила како би најједноставније било да дете доји нека Јеврејка, а да га она касније доведе у свој двор као усвојеног сина и да се побрине за његово васпитање и образовање. Марија је сигурно била пресрећна када јој је фараонова ћерка једноставно одговорила: „Иди!“ (Излазак 2:7, 8).

 Марија је одјурила кући да пренесе вести својим забринутим родитељима. Можемо само замислити с каквим узбуђењем им је испричала шта се догодило. Јохаведа је била уверена да је то Јеховино дело, па је одмах с Маријом отишла код фараонове ћерке. Можда је покушала да сакрије своју бескрајну срећу и олакшање које је осетила кад јој је египатска принцеза заповедила: „Узми ово дете са собом, а ја ћу ти платити да га дојиш“ (Излазак 2:9).

 Марија је тог дана много научила о свом Богу Јехови. Схватила је да он брине о свом народу и да слуша његове молитве. Такође је схватила да нису само одрасли нити само мушкарци они који могу да буду храбри и да имају јаку веру. Јехова слуша молитве свих својих верних слугу (Псалам 65:2). Сви ми треба да то имамо на уму у овим тешким временима, било да смо млађи или старији, мушкарци или жене.

 Тако је Јохаведа дојила своје дете и бринула о њему. Можемо само замислити колико је Марија заволела свог млађег брата којем је спасла живот. Можда га је учила да изговара неке речи и била пресрећна кад је први пут изговорио име свог Бога Јехове. Кад је дете порасло, дошло је време да га одведу фараоновој ћерки (Излазак 2:10). Сигурно су сви у породици били тужни због тога. Мора да је Марију живо занимало какав ће човек Мојсије, како га је фараонова ћерка назвала, на крају постати. Хоће ли и даље волети Јехову док буде одрастао међу Египћанима?

 Време је показало да хоће. Нема сумње да је Марија била поносна на свог брата кад је сазнала да је израстао у човека који је одлучио да служи свом Богу и да се одрекне свих привилегија које му је пружала краљевска породица. Када је имао 40 година, стао је на страну свог народа. Убио је Египћанина који је малтретирао једног Јеврејина. У страху за свој живот, побегао је из Египта (Излазак 2:11-15; Дела апостолска 7:23-29; Јеврејима 11:24-26).

 Може бити да Марија није чула ништа о свом брату наредних 40 година, током којих је живео у далеком Мадијану, чувајући овце (Излазак 3:1; Дела апостолска 7:29, 30). Док је полако залазила у године, сваки дан је гледала како њен народ све више пати.

 Марија је вероватно имала већ више од 80 година када се Мојсије вратио у Египат, јер га је Бог послао да спасе свој народ. Њена два брата, Мојсије и Арон, отишла су код фараона да од њега траже да пусти Божји народ. Бог је рекао да ће Арон говорити у Мојсијево име. Марија је сигурно дала све од себе да им пружи подршку и охрабрење након што их је фараон одбио. Несумњиво је била уз њих и касније када су након сваке невоље коју је Јехова наносио Египћанима излазили пред фараона са истим захтевом. Након последње невоље, када је Јехова побио све првенце у Египту, дошло је време за коначно ослобођење Израелаца! Можемо замислити како Марија неуморно помаже својим сународницима док их Мојсије изводи из Египта (Излазак 4:14-16, 27-31; 7:1–12:51).

 Када се касније израелски народ нашао у клопци између Црвеног мора и египатске војске, Марија је видела како њен брат Мојсије стоји на обали мора и подиже свој штап. Море се раздвојило! Док је он водио народ по сувом морском дну, Маријина вера је сигурно била јача него икада раније. Служила је Богу којем је све могуће и који испуњава свако своје обећање (Излазак 14:1-31).

 Након што је народ безбедно прешао суво морско дно а воде се сручиле на фараона и његову војску, Марија је видела да је Јехова јачи и од најмоћније војске на свету. Народ је запевао песму Јехови, а Марија је повела жене које су песмом одговарале мушкарцима: „Певајте Јехови, јер се силно прославио. Коња и коњаника у море је бацио“ (Излазак 15:20, 21; Псалам 136:15).

 Био је то један од најлепших тренутака у њеном животу који сигурно никада није заборавила. Када говори о овом догађају, Библија Марију назива пророчицом. Она је прва жена која је у Библији тако названа и једна од ретких која је имала част да на тако посебан начин служи Јехови (Судије 4:4; 2. Краљевима 22:14; Исаија 8:3; Лука 2:36).

 Ово је само још један запис у Библији из којег можемо закључити да Јехова обраћа пажњу на нас и да радо награђује нашу скромност и труд, наше стрпљење и нашу жељу да га славимо. Свако од нас, било да је млад или стар, мушкарац или жена, може бити веран Јехови. Наша јака вера га чини срећним, никад је не заборавља и радо нас због ње награђује (Јеврејима 6:10; 11:6). То је добар разлог да развијемо јаку веру какву је имала Марија.

 Посебна задужења и углед доносе са собом благослове, али и опасности. У време када су Израелци ослобођени из ропства, Марија је по свему судећи била најугледнија жена у народу. Да ли је због тога постала поносна или амбициозна? (Пословице 16:18). Нажалост, једно време је била таква.

 Неколико месеци након изласка из Египта, Мојсије се обрадовао неким драгим људима који су му дошли издалека. Била је то његова жена Сефора са њихова два сина у пратњи свог оца Јотора. Мојсије се оженио док је живео у Мадијану. Сефора је једно време била код своје породице у Мадијану, можда да види како су и сада ју је отац довео њеном мужу у израелски логор (Излазак 18:1-5). Можемо само замислити какву је знатижељу код народа изазвао њихов долазак! Вероватно су многи желели да виде жену човека којег је Бог изабрао да их изведе из Египта.

 Да ли је Марија била срећна што је Сефора дошла? У почетку вероватно јесте. Али изгледа да је с временом дозволила да је понос савлада. Можда се осећала угрожено мислећи да би Сефора могла постати најугледнија жена у народу. У сваком случају, Марија и Арон су почели да гунђају. И као што то обично бива, гунђање прераста у огорченост. У почетку су се жалили само на Сефору, на то што она није Израелка него жена из Хуса a. Али на крају су се жалили и на самог Мојсија. Марија и Арон су говорили: „Зар Јехова говори само преко Мојсија? Зар не говори и преко нас?“ (Бројеви 12:1, 2).

 У тим речима се види колико се код Марије и Арона накупило горчине. Били су незадовољни начином на који је Јехова користио Мојсија, јер су за себе прижељкивали већи ауторитет и утицај. Да ли је то било зато што је Мојсије тражио славу само за себе или је злоупотребљавао свој положај? Мојсије јесте имао своје слабости, али амбиција и понос свакако нису били међу њима. Библија за њега каже: „Мојсије је био најкроткији човек на земљи.“ Марија и Арон никако нису имали право да говоре против Мојсија. И као што стоји у библијском запису: „Јехова је то слушао“ (Бројеви 12:2, 3).

 Јехова је затим окупио њих троје код улаза у шатор састанка. Тамо се спустио величанствени стуб од облака, који је представљао Јеховино присуство. А онда је Јехова почео да говори. Прекорио је Марију и Арона, указавши им на посебан однос који има с Мојсијем и на то колико поверења има у њега с обзиром да га је поставио на тај посебан положај. Затим их је Јехова питао: „Како се онда нисте бојали да говорите против мог слуге, против Мојсија?“ Марија и Арон су се сигурно веома уплашили. На непоштовање које су показали према Мојсију Јехова је гледао као на непоштовање према њему лично (Бројеви 12:4-8).

 По свему судећи, Марија је све то започела. Вероватно је својим говором на неки начин окренула Арона против њихове снахе. То објашњава зашто је само Марија била кажњена. Јехова ју је ударио губом, ужасном болешћу због које јој је кожа постала „бела као снег“. Арон се одмах понизио пред Мојсијем, преклињући га да се заузме за њих пред Јеховом и признао је да су „безумно поступили“. Мојсије, тако кротак човек какав је био, истог часа је завапио Јехови: „Боже, молим те, излечи је! Молим те!“ (Бројеви 12:9-13). Они су толико волели своју старију сестру, упркос њеним манама, да су се истог момента заузели за њу.

 Јехова се смиловао Марији и излечио ју је будући да се покајала. Међутим, морала је да седам дана проведе изван логора, одвојена од народа. Вероватно је за њу било велико понижење што на такав начин мора да напусти логор. Али у свом срцу сигурно је знала да је њен Отац Јехова праведан и да ју је казнио зато што је воли. Зато је послушала то што јој је речено. Током тих седам дана који су јој вероватно изгледали као вечност, Израелци су чекали да се она врати у логор да би кренули даље. Затим је Марија још једном показала да има јаку веру тиме што се понизно „вратила у логор“ (Бројеви 12:14, 15).

 Јехова укорава оне које воли (Јеврејима 12:5, 6). Марију је укорио због поноса управо зато што ју је много волео. Та казна је сигурно била болна, али јој је и спасла живот. Будући да је понизно прихватила укор, поново је имала Јеховину наклоност. Живела је готово до самог уласка Израелаца у Обећану земљу. Вероватно је имала скоро 130 година када је умрла у Кадису, у пустињи Зин (Бројеви 20:1). b Вековима касније, Јехова јој је исказао част због њене вере. Преко пророка Михеја, свом народу је рекао: „Откупио сам те из земље у којој си био роб. Послао сам пред тобом Мојсија, Арона и Марију“ (Михеј 6:4).

 Много тога можемо научити од Марије. Треба да бранимо оне који не могу сами да се заштите и да храбро заступамо оно што је исправно, баш као што је она радила док је била дете (Јаковљева 1:27). Попут ње, треба да другима радо преносимо истину о Богу (Римљанима 10:15). Не смемо дозволити да нас љубомора и огорченост савладају (Пословице 14:30). А савет и укор од Јехове треба да прихватимо с понизношћу (Јеврејима 12:5). Ако тако чинимо, бићемо попут Марије која је заиста изванредан пример вере.