Погнуте главе и сав згурен, седео је на земљи сасвим сам. Од главе до пете био је пун болних чирева. Једва да је имао снаге да отера муве које су зујале око њега. Седео је у пепелу, што је другима говорило да је у жалости. Стругао се парчетом грнчарије по оболелој кожи да би олакшао себи. Све му је пошло низбрдо. Пријатељи, комшије, родбина, сви до једног су га напустили. Постао је предмет подсмеха, чак и деци. Мислио је да му је и његов Бог, Јехова, окренуо леђа, али није било тако (Јов 2:8; 19:18, 22).

 Био је то Јов. Бог је за њега рекао: „Нема на земљи таквог као што је он“ (Јов 1:8). И вековима касније Јехова је Јова сматрао изузетним примером праведног човека (Језекиљ 14:14, 20).

 Да ли пролазиш кроз тежак период у животу? Јовова животна прича ти онда може много значити. Он је прави пример особе која је остала беспрекорно верна Богу упркос тешким ударцима у животу. Сваки Божји слуга кад-тад мора доказати да је веран Богу. Да видимо шта све можемо научити од Јова.

 Изгледа да је оно што се десило Јову Мојсије записао убрзо након што је Јов умро. Пошто га је Бог надахнуо, Мојсије је знао не само оно што се дешавало на земљи већ и шта се дешавало на небу.

 На почетку Књиге о Јову, описује се да је Јов имао срећан и испуњен живот и да је био богат и угледан човек који је уживао поштовање широм земље Уз, вероватно негде у северној Арабији. Помагао је сиромашнима и стајао у одбрану слабих и незнатних. Јов и његова жена су имали десеторо деце. Он је био веома побожан човек. Увек се трудио да угоди Јехови, баш као и његови далеки рођаци Аврахам, Исак, Јаков и Јосиф. Попут тих патријарха, и он је заступао своју породицу пред Богом тако што је служио као свештеник и редовно приносио жртве за своју децу (Јов 1:1-5; 31:16-22).

 Али изненада се све мења. На небу су се одиграле ствари за које Јов није знао. Када су се пред Јеховом Богом окупили његови верни анђели, дошао је и Сатана, анђео који се одметнуо од њега. Јехова је знао да Сатана презире Јова зато што је праведан и побожан, па му се обратио и похвално говорио о Јову. Сатана му је дрско узвратио: „Зар се Јов узалуд боји Бога? Зар ниси оградио њега и његову кућу и све што има свуда наоколо?“ Сатана мрзи људе који су целим срцем одани Богу. У поређењу с њима, још више долази до изражаја колико је он мизеран. Зато је Сатана тврдио да је и Јов покварен и да служи Богу само док има користи, али да би га сигурно проклео уколико би му нешто ускратио! (Јов 1:6-11).

 С потпуним поверењем у Јова, Јехова му је пружио прилику да докаже да Сатана није у праву. Јехова је пустио Сатану да узме Јову све што има. Једино није смео да га убије. Тако је Сатана једва дочекао да крене у остварење свог злокобног плана. У само једном дану, нанео је Јову низ тешких удараца. Јову су стигле вести да је изненада изгубио стоку – прво говеда и магарце, затим овце а онда и камиле. Што је још горе, побијене су му и све слуге које су се бринуле о стоци. Један гласник је Јову чак рекао да му је овце и слуге спалила „ватра од Бога“, вероватно мислећи на гром. И пре него што је Јов схватио колики је губитак у људству и материјалним добрима претрпео, Сатана му је задао најстрашнији ударац – настрадало му је све десеторо деце. Док су били на гозби код најстаријег сина, олуја се обрушила на кућу и све их побила (Јов 1:12-19).

 Не можемо ни замислити како се Јов осећао. Раздерао је своју одећу, одсекао косу и пао на земљу. Мислио је да му је Бог узео оно што му је и дао. У свом лукавству, Сатана се потрудио да све изгледа као да је Бог проузроковао те невоље. Али Јов и поред свега није проклео Бога као што је Сатана тврдио да ће учинити. Баш напротив, рекао је: „Нека је благословљено име Јеховино“ (Јов 1:20-22).

 Бесан због неуспеха, Сатана је опет дошао пред Јехову када су тамо били окупљени и други анђели. Јехова је опет споменуо Јова и истакао да је остао беспрекоран и одан иако је све изгубио. Али Сатана се ту није зауставио. Рекао је: „Кожу за кожу! Све што човек има даће за душу своју. Али, молим те, пружи руку и дотакни се његових костију и његовог меса, и видећеш да ће те у лице проклети.“ Сатана је био сигуран да ће Јов проклети Бога ако се тешко разболи. Јехова је опет показао поверење у Јова и дозволио Сатани да му одузме здравље, али не и живот (Јов 2:1-6).

 Убрзо је Јов задобио болне чиреве и запао у стање описано на почетку. Како ли се само осећала његова жена? Већ је била сасвим сломљена због губитка деце, а сада је беспомоћно гледала и свог мужа како пати од тешке болести. Растројена, повикала је на њега: „Зар си још постојан у својој беспрекорности? Прокуни Бога, па умри!“ Није личило на њу да каже тако нешто. Била је избезумљена од бола и није размишљала трезвено. Али ни тада Јов није проклео Бога. Сатана није успео да га наведе да згреши речима (Јов 2:7-10).

 Да ли си знао да се све ово тиче и тебе? Сатана је подло оптужио не само Јова, већ и цео људски род. Рекао је: „Све што човек има даће за душу своју.“ Дакле, он тврди да би се сваки човек одрекао Бога ако би тиме спасао свој живот. Он доводи у питање и искреност твоје љубави према Богу. Другим речима, сугерише да си ти себичан исто као и он! Да ли желиш да докажеш да није у праву? Свако од нас даје одговор за себе (Пословице 27:11). Али Јововим мукама ту још није био крај. Погледајмо шта га је још снашло.

 За Јовове невоље су чула и три Јовова познаника, Елифас, Вилдад и Софар, па су дошла да га посете и утеше. Јов се толико био променио да издалека нису могли да га препознају. Измучен болом, сав оронуо и коже поцрнеле од болести, био је тек бледа сенка некадашњег себе. Три Јовова посетиоца су почела да драматично наричу и посипају се прашином као да су погођени Јововом патњом. А онда су сели на земљу до Јова и ћутали. Целих недељу дана су седели тако, дан и ноћ, не проговоривши ни речи. Њихово ћутање није био знак саосећања. Нису га ништа питали да би видели како се осећа. Само су закључили оно што је било очигледно – да неизмерно пати (Јов 2:11-13; 30:30).

 На крају је Јов први проговорио. Сав очајан, проклињао је дан када се родио. Најтеже му је пало то што му, како је мислио, Бог наноси невоље (Јов 3:1, 2, 23). Јов није губио веру у Бога, само му је требала утеха. Али када су пријатељи почели да га теше, схватио је да је било боље док су ћутали (Јов 13:5).

 Елифас је почео први, највероватније као старији од свих, па и од Јова. Друга двојица су онда кренула његовим стопама, говорећи без много размишљања. Њихове речи су на први поглед и биле тачне, наиме да је Бог узвишен, да кажњава зле и награђује добре, али заправо су биле тако оштре и немилосрдне. Елифас се водио логиком да пошто је Бог добар и кажњава зле, Јов мора да је нешто згрешио кад тако пролази у животу (Јов 4:1, 7, 8; 5:3-6).

 Наравно, Јов тај резон није најбоље прихватио. Осуде су му тешко пале (Јов 6:25). Али три тешитеља су још упорније тврдила да Јов сигурно крије неки грех чим су га снашле све те невоље. Елифас је оптужио Јова да је арогантан, покварен и да нема нимало страха пред Богом (Јов 15:4, 7-9, 20-24; 22:6-11). Софар је саветовао Јова да престане да чини зло и да остави грешне ужитке (Јов 11:2, 3, 14; 20:5, 12, 13). А Вилдад му је нанео најтежи ударац. Сугерисао је да су Јовови синови били грешници, па су тиме што су погинули само добили оно што су заслужили! (Јов 8:4, 13).

 Јовови тешитељи се нису зауставили на томе. Они нису довели у питање само Јовову беспрекорност пред Богом, већ да ли се пред Богом уопште може бити беспрекоран! У свом уводном говору, Елифас је испричао да је имао близак сусрет с једним духом. То језиво искуство са демоном родило је у њему отровну мисао – да „слугама својим [Бог] не верује, и гласнике [’анђеле‘, фуснота] своје за грех оптужује“. По тој логици, људи никада не могу угодити Богу. Касније је Вилдад тврдио да Богу није битно да ли му је Јов одан или није (Јов 4:12-18; 15:15; 22:2, 3; 25:4-6).

 Да ли си икада покушао да утешиш некога ко је у великом болу? То није лако. Од Јовових тешитеља доста тога учимо, и то углавном шта не рећи. У свој бујици њихових звучних речи и погрешних закључака, ниједном нису ословили Јова по имену! Није их било брига за Јовова осећања нити су сматрали да треба да буду благи према њему. a Зато, ако ти је неко драг тужан, буди према њему благ и добар и покажи да ти је стало до њега. Гледај да му помогнеш да ојача у вери и да га охрабриш, да му помогнеш да се поузда у Бога и његову доброту, милосрђе и правду. То би Јов учинио својим пријатељима да су били на његовом месту (Јов 16:4, 5). Али они су га уместо тога константно оптуживали. Како је Јов то поднео?

 Сироти Јов је већ био утучен када је ова дугачка полемика почела. Од самог почетка је признао да је понекад говорио непромишљено и у очају (Јов 6:3, 26). Сасвим је разумљиво и зашто. Његове речи су рефлектовале агонију кроз коју је пролазио. Поред тога, тако је говорио јер није знао зашто му се све то дешава. Пошто су се силне невоље сручиле на њега и његову породицу изненада, изгледало је као да је њихов узрок натприродан. Јов је зато претпоставио да Јехова стоји иза њих. Будући да није имао увид у важне догађаје који су стајали иза његових патњи, донео је неке погрешне закључке.

 Ипак нема сумње да је Јов био и остао човек дубоке и постојане вере. Она се огледала у много чему што је рекао током тих дугих расправа. Његове снажне и истините речи и дан-данас јачају нашу веру. Када је говорио о чудима стварања, рекао је неке ствари које му је само Бог могао открити. Примера ради, рекао је да је Бог Земљу „обесио ни на чем“, што је наука открила тек вековима касније b (Јов 26:7). А када је Јов говорио о будућности, видело се да верује у исто што и други људи верни Богу. Наиме, Јов је веровао да ће бити у Божјем сећању и да ће га се, када умре, Бог зажелети и касније га вратити у живот (Јов 14:13-15; Јеврејима 11:17-19, 35).

 А шта рећи о беспрекорности пред Богом? Елифас и његова два пријатеља тврдила су да је Богу свеједно да ли су му људи одани или не. Да ли је Јов поверовао у ту гнусну лаж? Ни за трен. Јов је био убеђен да је Богу и те како стало до тога да му људи буду одани. Са уверењем је рекао: „Спознаће Бог беспрекорност моју“ (Јов 31:6). Надаље, Јову је било јасно да су његови лажни тешитељи износили силне аргументе против њега само да би доказали да није беспрекоран пред Богом. То га је изазвало да изрекне свој најдужи говор, којим је и затворио уста тој тројици.

 Јов је схватио да се беспрекорност огледа у свакодневном животу. Зато је говорио како је у свему што је чинио желео да буде одан Богу. На пример, није хтео да има ништа са идолопоклонством, увек је поштовао туђе достојанство и био добар према другима, био је честит човек, веран својој жени, и изнад свега остао је потпуно одан једином правом Богу, Јехови. Зато је Јов из дубине душе рекао: „Докле год дишем, нећу одступити од беспрекорности своје!“ (Јов 27:5; 31:1, 2, 9-11, 16-18, 26-28).

 Да ли је и теби стало до тога да будеш беспрекоран пред Богом? Јову је било потпуно јасно да није довољно само тврдити да смо беспрекорни, већ да то морамо доказати својим поступцима. Беспрекорни смо пред Богом кад смо му сваког дана од срца одани и слушамо га чак и кад дођу тешка времена. Ако тако живимо, усрећићемо Јехову а његовог противника Сатану ћемо разбеснети, исто као и Јов. Покажимо и ми да имамо јаку веру попут Јова.

 Али ту се прича о Јову не завршава. Јов се толико заокупио тиме да се одбрани од оптужби лажних тешитеља, да је заборавио на Божји углед па је говорио неразумно. Требала му је исправка и духовна помоћ. А и даље је био у великој боли и очајнички му је била потребна права утеха. Шта ће Јехова учинити за овог човека јаке вере и оданог срца? У једном од наредних чланака у овој рубрици биће речи о томе.