Прочитај шта се десило Карини и замисли да си био на њеном месту. Шта би ти урадио?

 Карина: „Једном сам пребрзо возила кад сам ишла у школу, тако да ме је полицајац зауставио и написао ми казну. Много сам се узнемирила! Испричала сам то мами, а она ми је рекла да морам да кажем тати, што ја нисам желела.“

Шта би ти урадио?

1.  Прва могућност. Нећу ништа рећи тати, надајући се да он то никада неће сазнати.

2.  Друга могућност. Рећи ћу тати све што се десило.

 Можда би пре изабрао прву могућност. На крају крајева, можда ће твоја мама једноставно претпоставити да си рекао тати. Али постоје добри разлози зашто треба да признаш своје грешке, било да је у питању казна за саобраћајни прекршај или нешто друго.

1.  1. Зато што је то исправно. Библија каже да хришћани треба да живе по следећем начелу: „У свему желимо да поштено поступамо“ (Јеврејима 13:18).

    „Много сам се трудила да будем искрена и да преузмем одговорност за своје поступке, као и да признам грешку чим је направим“ (Алексис).

2.  2. Зато што људи лакше опраштају онима који признају своје грешке. Библија каже: „Ко крије преступе своје, неће имати успеха, а ко их признаје и оставља, указаће му се милосрђе“ (Пословице 28:13).

    „Потребна је храброст да би се признала грешка, али на тај начин стичеш поверење других. Они могу видети да си искрен. Када признаш грешку, нешто лоше можеш претворити у нешто добро“ (Ричард).

3.  3. Што је најважније, зато што тиме радујеш Јехову. Библија каже: „Јехови [је] одвратан покварен човек, а близак је с честитима“ (Пословице 3:32).

    „Након што сам направила озбиљну грешку, било ми је све јасније да морам да је признам. Нема шансе да би ме Јехова благословио да нисам урадила онако како он каже“ (Рејчел).

 Шта је Карина на крају урадила? Покушала је да сакрије од оца казну за пребрзу вожњу. Али то није остало скривено заувек. „Око годину дана касније“, каже Карина, „тата је гледао извештаје од осигурања и видео је казну за прекорачење брзине на моје име. Направила сам себи велики проблем, јер је и мама била љута што је нисам послушала.“

 Поука: Карина каже: „Ако кријеш своје грешке, само ћеш погоршати ствари. Последице ће те стићи пре или касније.“

 Сви грешимо (Римљанима 3:23; 1. Јованова 1:8). Признати грешку, и то одмах, показатељ је понизности и зрелости.

 Следећи корак је да учиш из својих грешака. Нажалост, неки млади то не раде. Можда се осећају као што се некада осећала тинејџерка Присила. Она каже: „Раније су ме страшно погађале моје грешке. Имала сам лоше мишљење о себи, тако да су ми оне изгледале попут огромног терета који не могу да носим. Због тога сам била потиштена и мислила сам да сам безнадежан случај.“

 Да ли се и ти понекад тако осећаш? Ако да, имај на уму следеће: Размишљање о грешкама из прошлости је као да стално гледаш у ретровизор док возиш. Ако се концентришеш на прошлост, осећаћеш се безвредно и нећеш имати снаге за оно што ти предстоји.

 Зар није боље да пронађеш равнотежу?

 „Осврни се на своје грешке и учи из њих како их не би поновио. Али немој се толико задржавати на њима да на крају паднеш у бедак“ (Елиот).

 „Трудим се да на грешке гледам као на прилику да нешто научим, јер након сваке схватим шта ми је потребно да бих била боља особа и следећи пут поступим другачије. Такво гледиште је много боље, јер ти помаже да напредујеш“ (Вера).