Ража манта се храни тако што, док плива, устима хвата воду заједно са планктоном. Док вода пролази кроз филтер, планктон се задржава и ража га гута, а воду избацује кроз шкрге. Занимљиво је да манта може да филтрира планктон који је много мањи од отвора на њеним филтерима. Ед Јанг, новинар који пише за научне часописе, каже да „тако нешто напросто не би требало да буде могуће“.

 Размислите о следећем: Систем за филтрирање се састоји од пет лукова који изгледом подсећају на дупли чешаљ. Зупци, или режњеви, закривљени су ка напред или ка назад. Ти режњеви раздвајају воду тако да део воде иде изнад њих, а део између њих, чиме се стварају мали вртлози.

 Када планктон и друге честице којима се ража храни наиђу на режањ, одбијају се од њега и завршавају у ражином грлу. Чак и честице које су толико ситне да би прошле између режњева, ипак не пролазе јер вртлози убрзавају њихово кретање и одбијају их од филтера, тако да и оне доспевају у ражино грло. Захваљујући овом систему за филтрирање, ража успева да прогута честице које би иначе прошле између режњева и вратиле се у море.

 Поред тога, мантин систем за филтрирање се не запушава и сам се чисти, без обзира на то колико она брзо плива и колико планктона има у води.

 Научници по узору на мантин механизам за филтрирање покушавају да развију систем за пречишћавање отпадних вода који би задржавао штетне честице микропластике.

 До каквог сте закључка дошли? Да ли је систем за филтрирање ове раже настао еволуцијом или је то неко осмислио?