Јехова је прави Бог о коме се говори у Светом писму, Створитељ свега што постоји (Откривење 4:11). Њему су служили пророци Аврахам и Мојсије, као и сам Исус (Постанак 24:27; Излазак 15:1, 2; Јован 20:17). Он је Бог не само над једним народом, већ „над целом земљом“ (Псалам 47:2).

 Јехова је Божје лично име које се помиње у Светом писму (Излазак 3:15; Псалам 83:18). То име потиче од хебрејског глагола који значи „постати“, а многи изучаваоци се слажу да оно значи „он проузрокује да постане“. Ова дефиниција се уклапа у Јеховину улогу Створитеља и Бога који испуњава своју намеру (Исаија 55:10, 11). Осим тога, Свето писмо нам помаже да сазнамо његове особине, од којих је најистакнутија љубав (Излазак 34:5-7; Лука 6:35; 1. Јованова 4:8).

 „Јехова“ је један од облика Божјег имена на српском. То име се на хебрејском пише са четири слова יהוה (ЈХВХ), позната као тетраграм. Тачан изговор Божјег имена на хебрејском није познат. Међутим, облик „Јехова“ има дугу историју у многим језицима. На пример, у Светом писму на енглеском први пут се појављује у преводу Вилијама Тиндејла из 1530. Облик „Јехова“ коришћен је и у српском преводу др Лује Бакотића из 1933, у фусноти за Постанак 2:5. a

Зашто није познат тачан изговор Божјег имена на хебрејском?

 Старохебрејски се писао само сугласницима, без самогласника. У старо време, читаоци су добро знали које самогласнике треба додати. Међутим, након што је завршен хебрејски део Светог писма (Стари завет), многи Јевреји су због сујеверја сматрали да је погрешно изговарати Божје име. Када би наглас читали стихове у којима се налазило Божје име, мењали би га изразима као што су „Господ“ и „Бог“. Како су векови пролазили, овакво сујеверје се проширило и тачан изговор је изгубљен. b

 Неки тврде да Божје име треба изговарати као „Јахве“, док други наводе још неке могућности. У једном свитку пронађеном на обали Мртвог мора у ком се налази део Левитске појављује се Божје име с грчком транслитерацијом као Иао. Рани грчки писци такође су предлагали изговоре попут Иаи, Иаве и Иауе, али не можемо тврдити да је иједан од ових изговора тачан. c

Заблуде о Божјем имену

 Заблуда: Божје име не треба користити у Светом писму јер се не зна како се оно тачно изговарало на хебрејском.

 Чињеница: Овакво размишљање би значило да Бог очекује да људи који говоре различите језике изговарају његово име на исти начин. Међутим, Свето писмо показује да су у прошлости Божје слуге које су говориле различите језике другачије изговарале властита имена.

 Узмимо за пример израелског судију Исуса Навина. У првом веку, хришћани који су говорили хебрејски његово име би изговарали као Јехошуа, а они који су говорили грчки рекли би Исус. У Светом писму се користи Исус, што значи да су хришћани користили онај облик који је био уобичајен за њихов језик (Дела апостолска 7:45; Јеврејима 4:8).

 Исти образац може се применити и на превођење Божјег имена. Много је важније придати Божјем имену значај који му припада него утврдити како се тачно изговарало.