Наша браћа и сестре у Венецуели и даље се суочавају са разним проблемима као што су економска криза, грађански немири и пандемија коронавируса. Али и поред свих тих потешкоћа, не само што су успели да присуствују годишњици Христове смрти већ су и друге позивали да им се придруже.

На пример, две недеље пре Спомен-свечаности избили су оружани сукоби у Ла Викторији у савезној држави Апуре, у близини границе са Колумбијом. Сви објавитељи из скупштине у том граду морали су да побегну у Колумбију. Браћа и сестре из скупштине у Араукити у Колумбији, помогли су браћи из Венецуеле да путем интернета прате програм за Спомен-свечаност.

Једна скупштина у савезној држави Фалкон налази се на подручју на ком готово нико нема телефон нити интернет. Стога је 70 објавитеља говор пратило преко воки-токија.

Једна сестра је рекла: „Иако не можемо да се чујемо нити да се загрлимо, можемо чути гласове једни других. Имамо осећај као да смо заједно.“

У данима пре Спомен-свечаности скупштине су се свесрдно трудиле да позову што више људи из забачених делова земље да послушају говор. Програм се могао пратити на разне начине. Браћа су послала више од 3000 позивница. Сав тај труд се и те како исплатио. На пример, у приобалном граду Араји више од 100 људи је слушало говор путем телефона.

Подружница у Венецуели је организовала да се програм за Спомен-свечаност емитује на 82 радио-станице и девет телевизијских канала. На тај начин говор је пратило најмање 8000 браће и заинтересованих особа. Програм је емитован на неколико локалних језика као што су гвахибо, пемон, пиароа, пуме, варао, вајунаики и јекуана.

У Гвасипатију, у савезној држави Боливар, говор за Спомен-свечаност требало је да се емитује на локалној радио-станици само једном и то са почетком у 18.30 часова. Нажалост, на том подручју често нестаје струја, због чега многи не би могли да послушају цео говор. Међутим, због техничких проблема на тој радио-станици, говор се те вечери емитовао узастопно више од десет пута. Тако су слушаоци могли да чују цео говор у различито време. Према извештајима, говор је пратило више од 600 људи. Један брат је рекао: „Јехова није желео да ико пропусти овај посебан говор!“

Иако наша браћа пролазе кроз разне кушње, веома су радосни јер су видели да је Јехова благословио труд који су уложили како би присуствовали Спомен-свечаности и позивали друге да им се придруже у томе (1. Петрова 1:6, 7).