Вести на нашем сајту о нашој браћи и сестрама који подносе прогонство свима нама помажу да истрајемо. Њихове приче нам помажу да их упознамо, а њихова искуства и мисли нас јачају, уједињују и уверавају да упркос свему нису изгубили радост. Следећа искуства показују како ти чланци користе нашој браћи широм света.

Многима од нас живот се прилично променио због пандемије коронавируса. Такве промене у емоционалном погледу узимају свој данак. Тако је било и са братом Мигелом Силвом и његовом супругом Моником (слика горе), који служе као специјални пионири у Португалу. Међутим, много их је охрабрио извештај о брату Константину Баженову. Он је желео да чита Библију али у затвору је није могао добити. Ипак се није препустио малодушности. Записао је све стихове које је знао напамет и тако је направио своју „Библију“. Мигел и Моника су из тога научили нешто веома важно. Мигел каже: „Не треба да превише размишљамо о ономе што због пандемије не можемо радити, већ треба да се усредсредимо на оно што од куће можемо учинити и да покушамо да то ценимо.“

Осим тога, Мигел и Моника су одлучили да сваког дана више читају Библију и размишљају о ономе што су прочитали. „Сигурни смо да ће нам Јехова помоћи да се онда када нам то буде требало сетимо онога што смо проучавали“, каже Моника. „Искуство брата Баженова помогло нам је да на наш ’кућни притвор‘ током ове пандемије гледамо као на прилику да охрабримо друге, да певамо теократске песме и да побољшамо своје молитве“, додао је Мигел.

Сестра Кристина Мухима Етонде, која служи као стални пионир у Камеруну, каже да је годинама осећала страх кад је читала о прогонствима. Како је савладала тај страх? Она каже: „Вести о нашој браћи и сестрама који подносе прогонство помогли су ми да потпуно променим свој начин размишљања. Кад читам о томе какве ставове имају и како се конкретно моле Јехови, кад видим осмех на њиховом лицу и кад размишљам како су се унапред припремали за прогонство, без обзира на то колико година имају, имам жељу да још боље упознам Јехову. Моја љубав према њему порасла је до те мере да сада без страха могу замислити да сам и ја прогоњена. Видим себе како се молим, размишљам о Јехови и како сам срећна.“

На нашег брата Јулијана Нистора и његову супругу Вану из Румуније дубок утисак је оставила вест у којој се види како је брат Анатолиј Токарев бранио своју веру на суду. Он је био смирен, пун поштовања и чврсто решен да остане веран Јехови. Његов пример је подстакао Јулијана и Вану да размишљају о томе како би они бранили своју веру у некој судници. „Током породичног проучавања, замишљали смо да смо пред судом и да треба да бранимо своју веру. Није било лако тактично и с поштовањем објаснити своја веровања као што је то наш брат учинио“, каже Вана. „На крају породичног проучавања осећали смо да смо ближи нашој браћи и сестрама. Схватили смо и колико је важно да се припремимо да бранимо своју веру и да не заборавимо зашто смо поносни што смо Јеховини сведоци.“

Сестра Ана Равоџарсан са Мадагаскара каже да ју је искуство брата Јовидона Бобојонова подстакло да анализира квалитет својих молитви. „Понекад због многобројних свакодневних обавеза имам осећај да моје молитве постају механичке. Ухватим себе како понављам исте реченице јер нисам нашла пар минута да размислим о томе шта ћу рећи Јехови.“ Док је размишљала о примеру брата Јовидона, покушала је да замисли себе у тој ситуацији. Питала се да ли би се и она молила за конкретне ствари за које се он молио да се суочила са истом кушњом. „Из овога сам научила да треба да одвојим време да размислим о томе шта ћу рећи Јехови у молитви. Веома сам захвална на таквим искуствима.“

Брат Рубен Катарино и његова супруга Андреа, стални пионири у Португалу, сматрају да су сада још ближи са својом браћом и сестрама. Рубен каже: „И раније смо знали да су наша браћа у другим земљама прогоњена, али их нисмо познавали. Сада знамо ко су, како живе и с каквим се проблемима суочавају. Упознали смо их захваљујући тим чланцима. Можемо да се конкретно молимо за њих да истрају у својим околностима. Осећамо да смо им ближи и да им наше молитве могу још више користити.“

Нема сумње да ће се многи од нас сложити са оним што је рекла сестра Сесилија Кардосо, која служи као стални пионир у Португалу: „Сада када знам шта доживљавају наша браћа и сестре, лично проучавање ми је још важније. Што више будем проучавала Библију, више ћу се уздати у Јехову и више ћу га волети. Он ће ми помоћи да схватим да је мој страх попут сићушног зрна песка. Јасно ми је да ће нас страх савладати само ако престанемо да се ослањамо на Јехову.“

Заиста смо захвални што се овакви примери храбрости и вере наше браће и сестара објављују на сајту jw.org. Они нам помажу да „пуни храбрости можемо рећи: ’Јехова је мој помоћник, нећу се бојати‘ “ (Јеврејима 13:6).