Када је избио рат у Украјини, Ирина Макуха, неудата 46-годишња сестра, одлучила је да напусти земљу јер је сматрала да је тако безбедније. Дошла је на железничку станицу у Харкову, где је владао метеж. Људи су се укрцавали на возове иако нису знали куда они иду. Воз у који је Ирина ушла кренуо је са станице са прекривеним прозорима како би се смањио ризик од напада. Тек кад су напустили станицу, сазнала је да њен воз иде за Словачку.

Ирина сада живи у суседној Чешкој. У главни град Праг стигла је 3. марта 2022. Пронашла је посао као чистачица и дели стан с још две сестре које су такође избегле из Украјине. Ирина учи чешки и наставила је с пуновременом службом, у којој је већ 20 година.

„На својој кожи сам осетила како Јехова брине о нама преко наших суверника. То је много ојачало моју веру“, каже Ирина.

Скоро 23 000 наше браће и сестара из Украјине пребегло је у друге земље. Они који су одлучили да тамо и остану сада су безбедни, али морају да пронађу посао и стан, да среде папире и да упишу децу у нове школе. Поред свега тога, они уче нови језик. За њих су духовне активности и љубав браће и сестара попут сидра у овом олујном времену.

Три члана породице Перцеац, Анатолиј, Олена и 17-годишња Алина, започели су нови живот у Румунији након што су бомбе малтене сравниле са земљом место у ком су живели у Николајевској области у Украјини. Преселили су се 6. марта 2022. Пошто Анатолиј има молдавско држављанство, могао је да се с породицом настани у Румунији. За пресељење у другу земљу Олена каже да је то „као када се дрво с кореном ишчупа из земље и пресади негде другде“.

Уз помоћ браће и сестара из Румуније, ова породица је пронашла стан. Анатолиј и Олена су нашли посао, а Алина је успела да преко интернета заврши школску годину у својој школи у Украјини.

Браћа и сестре не брину само о њиховим материјалним потребама већ и о емоционалним и духовним. Редовно се друже с њима како се не би осећали усамљено у страној земљи. Олена и Алина уче румунски помоћу апликације JW Language и тако што учествују у служби с новом скупштином. Анатолиј зна румунски још од детињства.

„Од самог почетка смо видели како нас Јехова води“, каже Анатолиј. „Осећамо његову љубав преко његове организације и подршке коју нам пружају браћа и сестре.“

Алина Хавриљук, која је пре рата остала удовица, и њен 16-годишњи син Владислав 27. фебруара су пребегли из Винистије у Украјини у Сувалки у Пољској. „У почетку сам се питала где ћемо живети и како ћемо се издржавати, али сам била сигурна да ће се Јехова бринути о нама“, каже Алина.

Алина, која има 37 година, одмах је почела да тражи посао који је неће спречавати да посећује све састанке. Запослила се као чистачица у школи. „Најважније ми је то што уз овај посао имам доста времена за службу, док истовремено могу да бринем о себи и свом сину“, каже она.

Алина и Владислав уче пољски и служе као стални помоћни пионири у скупштини на пољском језику. Владислав се уписао у средњу школу у месту у ком живе.

Наша браћа и сестре из Украјине прошли су кроз многе тешке тренутке и живот им се променио, али Јехова им и даље даје невероватну снагу. Уверили су се у речи из 2. Коринћанима 4:8: „Са свих страна нас притискају невоље, али нас не сламају. У неизвесности смо, али нисмо без излаза.“