Једног јутра у 5 сати, брата Фемија Дуродолу и његову супругу Јану пробудио је телефонски позив. Био је то старешина из њихове скупштине. Јана прича: „Рекао нам је: ’Немојте паничити, али брзо се спремите. Руска војска стиже у Кијев.‘ Осетила сам грч у читавом телу.“

Феми, који је родом из Нигерије, и Јана, која је Украјинка, недавно су се венчали. Тог јутра попили су последњу шољицу кафе у својој кући и прочитали дневни цитат за тај дан. Он је гласио овако: „Ако сачувате мир и поуздање, то ће бити ваша снага“ (Исаија 30:15). Феми се усрдно помолио Јехови. Затим су узели само ранчеве са неопходним стварима, а све друго оставили, и кренули у Холандију како би тамо потражили уточиште.

Слично су доживела и многа браћа и сестре који су одлучили да напусте Украјину након што је Русија напала ову земљу 24. фебруара 2022. У Украјини има око 130 000 Јеховиних сведока. До сада је више од 36 000 њих одлучило да напусти свој дом, а више од 16 000 њих је избегло у друге земље. Многи су оставили своју кућу, посао и скупштину. Због ратног стања, мушкарци из Украјине између 18 и 60 година не смеју да напусте земљу. Међутим, они који имају држављанство неке друге земље то могу.

Носећи са собом само оно што им је најнеопходније, они који су побегли укрцали су се у возове и аутобусе како би кренули на напорно путовање ка неком безбеднијем месту. Често нису ни знали које им је крајње одредиште. Ослањајући се на Јехову да ће им дати снагу, напустили су градове разорене ратом у које се можда више никада неће вратити.

„Све смо оставили. Понели смо само најнеопходније“, каже Јана. „Ова ситуација нас је подсетила на то да ништа није толико важно као пријатељство с Јеховом.“

Сирене за ваздушну опасност и експлозије бомби одјекивале су у близини куће сестре Лилије Антоњук у Кијеву. Путеви су били закрчени спаљеним аутомобилима и крхотинама срушених зграда и мостова.

Лилија и њена седамнаестогодишња ћерка Олександра одлучиле су да оду одатле. Неколико дана су путовале пренатрпаним возом за Пољску. Није било места за седење и морале су да буду на ногама по неколико сати, а имале су и јако мало хране. Лакнуло им је кад су стигле у Пшемисл у Пољској.

„Када смо видели браћу са натписима на којима је стајало JW.ORG, знале смо да ће све бити у реду“, каже Лилија. Браћа су их затим одвела у Дворану Краљевства где су могле да се згреју, да нешто поједу и да се одморе, а убрзо им је пронађен и смештај.

„Осетиле смо да Јехова брине о нама и то је ојачало нашу веру“, каже Лилија, која је сада у Немачкој. „Много сам захвална Јехови за његову љубав и за браћу и сестре који су нам помогли у овим тешким временима.“

Сестра Анастасија Коваљова описала је како је изгледао ваздушни напад на град Запорожје. Видела је блескове и чула је експлозије из свог стана. Бомбардовање које није престајало било је трауматично искуство за њеног братанца од седам година и братаницу од три године, због чега су одлучили да оду. „Нисмо могли да понесемо много тога са собом и зато нисмо имали довољно одеће, а фалиле су нам и друге ствари“, прича Анастасија. „Али браћа су се побринула за све. Имали смо све што нам је потребно, па и много више од тога.“ Анастасија и њена снаха Ања са децом стигли су у Немачку преко Пољске.

Сестра Анастасија Шчукина и њена мајка, сестра Олга Лисенко, сакривале су се у хладном подруму своје куће сваки пут кад би се огласиле сирене за ваздушну опасност. Њих две су служиле као пионири у градићу Брајливу, у Виницкој области, где је била већа потреба за објавитељима добре вести. Испрва нису желеле да оду, али ситуација је била све тежа и тежа. Зато су ипак одлучиле да крену и понеле су само оно што им је стварно било неопходно. Путовале су возом два дана и једва да су ока склопиле. Олги, која има 58 година и слабог је здравља, то путовање није нимало лако пало. Када су стигле у Жешов у Пољској у два сата ујутру, браћа и сестре су их дочекали. „Иако смо стигле у глуво доба ноћи, браћа су нас чекала“, каже Анастасија. „Неизмерно смо захвалне Јехови и браћи и сестрама.“

У граду Сумију, брат Анджеј Хиба, који има пољско држављанство, и његова супруга Елизабет из Велике Британије сакривали су се у подруму једног брата заједно с још петоро њих. Споља су се чули борбени авиони, као и пуцњава и експлозија бомби. Браћа су се за то време храбрила гледајући видео Јехова, у тебе се уздам. Уливало им је снагу размишљање о томе како је Јехова помогао свом народу у време краља Језекије, када су Асирци претили да ће напасти Јерусалим.

„Браћа су нам слала многе утешне мисли из Библије, на пример подстакли су нас да прочитамо 27. псалам“, каже Анджеј, који је сада у Пољској са својом супругом.

Уверени смо да ће Јехова бити уз нашу браћу која су изгубила све у материјалном погледу, док с поуздањем гледају у будућност, када више неће бити рата (Филипљанима 3:8).