Брат Александар Урсу, који је тада имао 78 година, изашао је испред куће да дочека свог сина Виктора. Било је то увече, 15. новембра 2018. у Џанкоју, на Криму. Изненадио се када је неко уперио светла у њега. Опрезно је кренуо напред, а онда је чуо како је неко узвикнуо: „Стани! Полиција!“

Александар је прво помислио да се нека браћа шале с њим, али брзо је схватио да то није шала. Маскирани полицајац му је заврнуо руке на леђа, што га је прилично заболело. Други га је ударио песницом у лице. Шесторица наоружаних припадника Федералне службе безбедности претресли су Александра и Виктора пре него што су почели са претресом куће.

Александрова супруга Нина била је у кухињи када је полиција упала у кућу. Један од полицајаца јој је отео мобилни телефон из руку и питао је шта гледа. Сатима су претраживали кућу, али нису нашли литературу коју су руске власти прогласиле екстремистичком.

Том приликом наш брат Александар није завршио иза решетака. Али и он као и сви други Јеховини сведоци у Русији и на Криму сваког дана живе са мишљу да им полиција сваког часа може упасти у кућу и ухапсити их. Није лако живети у таквој атмосфери, али Александар каже да му много значи размишљање о богатом духовном наслеђу, као и о искуствима која је стекао док је подносио прогонство за време совјетске власти.

Шестог јула 1949, када је Александар имао девет година, совјетски војници су у глуво доба ноћи упали у њихову породичну кућу и све испревртали. Побацали су им ствари на под и рекли им да почну да се пакују. Александар каже: „Искористивши моменат кад је војници нису посматрали, моја мајка је међу стварима сакрила библијску литературу, укључујући и књигу Харфа Божја.“ Војници су целу породицу одвели на железничку станицу.

Уздигнуте главе, Александар и чланови његове породице, заједно са другим Јеховиним сведоцима у том возу, певали су теократске песме на путу за Сибир, који ће постати њихов нови дом. Они су били међу хиљадама браће и сестара који су у периоду од 1949. до 1951. депортовани у Сибир.

Током 1950-их година у Сибиру, браћа су се тајно састајала на фармама да би одржавала састанке. Неке породице су пешачиле и по 20 километара да би дошле на састанак.

Брат Александар има богато духовно наслеђе. Његов прадеда по оцу Макар, деда Максим, дедин брат Владимир, као и отац Пјотр, верно су служили Јехови.

Александров отац је 1944. осуђен на десет година затвора зато што је одбио да служи војску. После три године вратио се кући јер је због прелома кичме остао парализован. Александар се сећа како му је отац причао библијске приче о Давиду, Голијату и Давидовом пријатељу Јонатану.

„Владимир, рођени брат мог деде“, присећа се Александар, „редовно је слушао нашу радио-станицу WBBR и добијао библијску литературу. У то време је било забрањено имати радио, тако да је он направио један бункер у коме су он и друге заинтересоване особе безбедно могли слушати нашу радио-станицу.“

Током 1940-их једна „заинтересована особа“ је одала локацију тог бункера. Александров деда и његов брат били су ухапшени и послати у затвор у Хотин на западу Украјине, око 80 километара од њиховог родног села.

„Моја бака је пешке ишла да их посети. Говорила нам је да им вера улива снагу и да су добро расположени иако је могла видети да трпе батине.“ Нажалост, обојица су умрли у затвору.

„Шта се с њима десило, како су се понашали према њима, како су умрли и где су сахрањени, ни дан-данас не знамо“, каже Александар. „Али теши нас сазнање да су до краја живота остали верни Јехови.“

Добар пример његових најближих, као и његово лично искуство у Сибиру, припремили су га за оно што се сада дешава. Он каже: „Навикао сам се на претресе још од детињства. Јехова се тада бринуо о нама и сигуран сам да ће и даље то чинити.“

Он још каже: „Оно што ми је између осталог све ово време много значило јесте свакодневно читање Библије и дубоко размишљање о ономе што сам читао, редовно посећивање састанака и дружење са браћом и сестрама.“

Снагу му уливају и искуства друге браће која подносе прогонство. Он каже: „Читам шта су нека наша браћа рекла на суду у својим завршним речима. Они храбро сведоче и тиме испуњавају Исусове пророчанске речи: ’Због мене ће вас водити пред намеснике и краљеве, па ћете сведочити њима и људима из других народа‘ “ (Матеј 10:18).

Наша браћа и сестре истрајавају па чак и духовно напредују под прогонством захваљујући подршци коју им пружа наш брижни Бог Јехова. Они су живи доказ истинитости онога што је Давид под надахнућем светог духа написао: „Радоваће се сви којима си ти [Јехова] уточиште, довека ће радосно клицати“ (Псалам 5:11).