Током службене 2021. године, широм света Школе за пионире су због пандемије коронавируса по први пут одржане путем видео-везе. Они који су били позвани да похађају ову школу веома су захвални на том духовном дару и зато су учинили све што могу како би присуствовали настави. Следећа искуства нам показују како је неким пионирима Јехова помогао да упркос разним проблемима присуствују овој школи.

Сестра Мијеко Јошинари из Јапана, служи као стални пионир већ 30 година. (Видети слику на почетку чланка.) Иако јој није лако да користи електронске уређаје и има проблема са видом, била је решена да упркос свему томе присуствује овој школи. Она каже: „Док сам се припремала за школу, коментаре сам записивала крупним словима како бих могла да их лакше прочитам. Јехова ме је путем ове школе охрабрио и ојачао.“

Сестра Анита Каријуки, која живи у граду Тика у близини Најробија у Кенији, има свој козметички салон и тако се издржава у пионирској служби. Да би могла да присуствује Школи за пионире, морала је да затвори салон на недељу дана. Анита је у почетку мало бринула, али се ипак у потпуности ослонила на Јехову да ће јој помоћи. Она каже: „Усрдно сам се молила Јехови, препустила ствари у његове руке и једноставно наставила са својом службом.“ Током викенда пре почетка школе, успела је да заради довољно новца да покрије већину трошкова. Иако јој је недостајало још око 25 евра, одлучила је да ипак присуствује школи. У среду након наставе, једна муштерија ју је позвала да јој исплати свој дуг. Анити је требало тачно толико да би могла да покрије трошкове!

Сестра Лорен Мадригалес живи у месту Јоро у Хондурасу. Када су урагани Ета и Јота погодили подручје у ком живи, њена кућа је била поплављена а слој муља који се наталожио био је око један метар висине. Она и њена породица су изгубили скоро све што су имали и морали су да се привремено преселе. То је било баш у време када је Лорен добила позив за Школу за пионире. Она се јако радовала што је била позвана али се у исто време и бринула да неће успети да рашчисте кућу пре почетка школе. Она каже: „Рано ујутру бисмо почели са рашчишћавањем, а завршили бисмо касно у ноћ. То је трајало данима. Била сам веома исцрпљена и нисам имала снаге да се још припремам и за школу. Зато сам јавила браћи да не могу да присуствујем.“ Молила се Јехови и рекла му је колико ју је ова ситуација растужила. На њено изненађење, неколико дана пре почетка школе браћа из Одбора за хуманитарну помоћ дошла су како би јој помогли око рашчишћавања. Тако је имала времена да се припреми за школу и да је прати из свог дома.

Брат Спенсер Сташ и његова супруга Александра служе као стални пионири у Кливленду, у држави Охајо, у Сједињеним Државама. Пре почетка школе Спенсеров отац Роберт, који је удовац, био је смештен у болницу. Спенсер и његова супруга нису били сигурни да ли ће моћи да присуствују школи. Али Роберт их је подстакао да никако не одустају. Нажалост, само два дана пре почетка школе, Роберт је преминуо. Иако су били веома тужни због тога, Спенсер и Александра су пропустили само први дан школе. Усрдне молитве су им помогле да истрају. Спенсер каже да су осећали мир јер су учинили оно што је и његов отац желео. Он додаје: „Једва чекамо да га видимо и да му кажемо да смо успели да похађамо школу и да му пренесемо оно што смо научили. Подршка коју смо имали од осталих ученика и наших инструктора било је управо оно што нам треба.“

Брат Јунг Дае Сик из Јужне Кореје, већ десет година живи у старачком дому. Након можданог удара је остао делимично парализован и зато је везан за инвалидска колица. Већ неколико пута је покушавао да похађа школу за пионире али због своје болести је успео да издржи само један дан. Био је пресрећан када је добио позив да похађа школу путем видео-везе. Он каже: „Био сам толико захвалан за овакву врсту наставе да сам се расплакао. Да школа није била овако организована, не бих могао да присуствујем настави. Био сам толико срећан што могу да учествујем.“

Брат Еди Ел Бајех и његова супруга Шериз живе у Новом Јужном Велсу у Аустралији. Шериз каже: „Имала сам осећај као да службу обављам рутински, да тапкам у месту. Нисам знала како да се поново покренем.“ Зато је ова школа била управо оно што јој је требало. „Увидела сам да и у ограниченим околностима постоје многа подручја на којима могу да проширим своју службу.“

Еди објашњава како је школа утицала на њега: „Ово је било као да ме је сам Свевишњи загрлио, нежно потапшао по рамену и рекао ми: ’Само напред! Ја сам уз тебе, волим те и бринем о теби.‘ “

Ове године ће се одржати још Школа за пионире путем видео-везе. Колико нас само храбри када видимо да Јехова и даље поучава свој народ упркос ономе што се дешава у свету. То нас подсећа на оно што је Јов рекао: „Гле, Бог поступа узвишено у својој сили. Има ли учитеља попут њега?“ (Јов 36:22).

У фото-галерији приказани су инструктори и ученици из других земаља који су такође похађали Школу за пионире путем видео-везе.