Осми јул 1985. почео је као и сваки други дан за троје деце из једног малог града у Керали, савезној држави на југозападу Индије. Међутим, тог дана је директорка школе наредила да се у учионици пева државна химна „Јана Гана Мана“ („Ти владаш умовима свих људи“). Сви су морали да устану и певају. Али 15-годишњи Бијое и његове млађе сестре Бину Мол (13) и Бинду (10) нису то учинили. Пошто су Јеховини сведоци, њихова савест им није дозвољавала да певају јер су искрено веровали да би то био облик идолопоклонства и чин неверности према њиховом Богу, Јехови.

Њихов отац В. Ј. Емануел разговарао је с директорком школе и наставницима виших разреда и они су се сложили да деца наставе да похађају школу без обавезе да певају химну. Међутим, један запослени је случајно чуо њихов разговор и пријавио их властима. На крају је један члан Законодавне скупштине сазнао за тај догађај и изнео случај пред скупштину јер је сматрао да деца нису поступила патриотски. Убрзо након тога, виши школски инспектор је наредио директорки да избаци децу из школе уколико одбијају да певају државну химну. Господин Емануел се жалио школској управи и тражио да се деца врате у школу, али није било успеха. Поднео је писмену жалбу Вишем суду у Керали. И они су га одбили. Затим се жалио Врховном суду Индије.

Врховни суд је 11. августа 1986. поништио одлуку Вишег суда у Керали у случају Бијое Емануел против државе Керала. Суд је закључио да се избацивањем деце из школе због „савесног држања верских уверења“ крши Устав Индије. Судија Чинапа Реди је изјавио: „Не постоји ниједна законска одредба [...] која вас обавезује да певате.“ Суд је рекао да право на слободу говора и изражавања обухвата и право на ћутање и да су деца показала дужно поштовање тиме што су стајала док је свирала химна. Суд је наредио школској управи да врати децу у школу.

Судија Реди је рекао: „Они [Јеховини сведоци] не певају државну химну било да се ради о индијској ’Ти владаш умовима свих људи‘, британској ’Боже, чувај Краљицу‘, америчкој ’Застава посута звездама‘ и тако даље [...] Они не певају химне зато што искрено верују да им њихова религија не дозвољава да учествују у било каквим ритуалима осим у молитвама њиховом Богу Јехови.“

Случај Бијое Емануел против државе Керала изузетно је важан јер је њиме потврђено да нико не може бити законски приморан да иде против своје савести и погази своја уверења. Иако признаје да основна права нису апсолутна и да зависе од фактора као што су јавни ред, морал и здравље, Суд је ограничио власт државе и спречио је да својим грађанима наметне произвољне и неразумне забране. У одлуци је стајало: „Приморати сваког ученика да пева националну химну упркос његовом искреном приговору савести [...] било би јасно кршење права загарантованих чланом 19(1)(а) и чланом 25(1) [Устава Индије].“

Ова одлука такође штити уставне слободе мањинских група. Суд је надаље навео: „Истински испит за праву демократију јесте да омогући чак и мањинским групама да остваре свој идентитет у оквиру Устава државе.“ Судија Реди је додао: „Наша лична гледишта и реакције су небитни. Ако је неко уверење искрено и снажно обликује нечију савест, оно мора бити заштићено чланом 25 [Устава].“

О случају Бијое Емануел против државе Керала писало се у медијима и дискутовало у парламенту. У правним школама ова пресуда је укључена у наставни програм о уставном закону. О њој се још увек пише у правним часописима и новинским чланцима као о чувеној пресуди која је поставила преседан за толеранцију у Индији. Ова пресуда је знатно допринела дефинисању верске слободе у плуралистичком друштву. Она штити слободу говора и изражавања у Индији кад год се ово важно право доведе у питање.

Породица Емануел је некада трпела подсмевање, притисак власти и чак претње смрћу, али никада није зажалила што се чврсто држала својих верских уверења. Бинду, једна од ћерки која је сада удата и има дете, рекла је: „Била сам веома изненађена када сам срела једног адвоката који је на правном факултету изучавао мој случај. Изразио је искрено цењење због тога што су Јеховини сведоци овом правном битком одбранили људска права.“

В. Ј. Емануел каже: „Недавно сам упознао господина Томаса, судију Врховног суда у пензији. Када је схватио да сам ја отац троје деце због којих је покренут случај у вези са химном, честитао ми је и рекао да сваки пут кад има прилику да говори на неком скупу адвоката, он исприча тај случај, јер сматра да је то била велика победа за људска права.“

Скоро 30 година након пресуде, случај Бијое Емануел против државе Керала и даље је један од темељних стубова слободе говора у Индији. Јеховиним сведоцима је драго што су дали свој допринос у успостављању уставних слобода за све грађане Индије.