Брат Тејмур Акхмедов пуштен је на слободу 4. априла 2018. након што га је председник Казахстана, Нурсултан Назарбајев, помиловао. Укупно је провео 441 дан у затвору. Био је ухапшен само зато што је с другима разговарао о својим веровањима.

Убрзо након што је Тејмур пуштен из затвора, Служба за односе сјавношћу из главног седишта Јеховиних сведока у Ворвику, у Њујорку, организовала је интервју с њим и његовом супругом Мафизом, који се сада налазе у својој кући у Астани, главном граду Казахстана. Ово је сажетак тог разговора.

За почетак, реци нам нешто више о себи, брате Акхмедов. Када си постао Јеховин сведок?

Тејмур Акхмедов: Крстио сам се 9. октобра 2005. Пре него што сам упознао истину, био сам атеиста. Годинама нисам веровао ни у кога и ни у шта. Касније, када је моја жена почела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима, занимало ме је о чему разговарају. Стајао сам иза врата и прислушкивао их.

Кад сам чуо о чему се ради, заинтересовао сам се јер су говорили само о лепим и добрим стварима. Сведоци су ме касније упознали с братом Веславом који је дошао из Пољске да би служио у Казахстану. Током нашег првог разговора, рекао сам му: „Поставићу ти само једно питање. Ако ми се одговор допадне, бићемо пријатељи и наставићемо да разговарамо. Али, ако ми се одговор не допадне, немој да се љутиш, али онда не бих да више причамо.“ Затим сам питао брата Веслава шта се дешава након смрти. Отворио је Библију и пронашао Проповедника 9:5. Рекао ми је: „Прочитај овај стих и сазнаћеш одговор.“ Кад сам га прочитао, схватио сам да је ово истина. Договорили смо се да се поново видимо и да почнемо с проучавањем.

Дакле, проучавао си Библију и крстио се 2005.

Хајде да попричамо о догађајима који су претходили твом хапшењу. У мају 2016, упознао си групу мушкараца који су рекли да желе да сазнају нешто више о веровањима Јеховиних сведока. Током неколико месеци, пар пута сте се састали и разговарали о Библији. Сад кад се присетиш тих разговора, да ли су ти људи рекли или урадили нешто сумњиво?

Тејмур: Да. Рекао сам да овакве библијске курсеве обично водимо с једном особом, а не с групом. Предложио сам им да проучавамо појединачно, али кад год бих то споменуо, одбили би и рекли да више воле да проучавају заједно. Поред тога, често су позивали друге да се нам се прикључе и тражили су од мене да поновим оно што сам им причао прошли пут.

Мафиза Акхмедова: Једном сам присуствовала њиховом курсу. Приметила сам да причају о разним религијама иако су проучавали већ неко време. Такође сам приметила да већина студената не би могла да приушти стан у ком су они живели. Прокоментарисала сам да живе доста лагодно за некога ко студира. То што сам рекла није им се нимало свидело. Кад смо одлазили, повукли су Тејмура на страну и, док сам чекала напољу, рекли му да више не долази са мном на курс.

Када си сазнао да људе с којима си проучавао не занимају Јеховини сведоци, већ да раде за Комитет за националну безбедност, казахстанску тајну полицију?

Тејмур: То сам сазнао тек на суђењу.

Како си се осећао када си ухапшен и затим оптужен за „подстицање на верску нетрпељивост“ и заговарање „супериорности [...] на основу [...] верске припадности“?

Тејмур: Искрено речено, кад су ме ухапсили, мислио сам да ће ме само одвести у полицијску станицу, као што су рекли, да се ситуација разјасни и да ће ме после ослободити. Био сам спреман да се браним и да им објасним о чему сам разговарао с тим људима.

Изненадио сам се развојем догађаја, али се нисам уплашио. Уопште нисам очекивао да будем оптужен за подстицање на верску нетрпељивост и екстремизам. Јеховини сведоци радо разговарају с другима о Јехови, а тиме се не распирују мржња и нетрпељивост. Знао сам да сам недужан и да ће ми Јехова помоћи. Био сам забринут, али сам се сетио савета из Библије: „Све своје бриге баците на њега [Јехову], јер се он брине за вас“ (1. Петрова 5:7).

Након што си у притвору провео више од три месеца, окружни суд у Астани те је 2. маја 2017. осудио на пет година затвора и издао ти забрану према којој три године не смеш да учествујеш у верским активностима. Како је та пресуда утицала на тебе?

Тејмур: Кад је пресуда прочитана, решио сам да прихватим чињеницу да ћу, ако буде било потребно, морати да одслужим целу казну. Размишљао сам: „Ако је ово кушња, онда Јехова држи ствари под контролом и зна када ће се она завршити.“ Одлучио сам да чекам колико год буде било потребно.

Колико нам је познато, имао си озбиљних здравствених проблема у периоду кад си ухапшен. Да ли је тако?

Тејмур: Да, био сам болестан и примао сам терапију пре него што сам затворен. Кад сам ухапшен, нисам више могао да узимам терапију и болест је напредовала.

Мафиза, како си се ти осећала у том периоду?

Мафиза: Била сам престрављена и очајна. Било ми је тешко и да доносим одлуке јер за 38 година брака, Тејмур и ја никада нисмо били раздвојени. Али Тејмур ме је тешио речима: „Не брини! Јехова ће ових пет година надокнадити са још двадесет пет, чак и у овом поретку!“

Шта ти је још помогло док је твој супруг био у затвору?

Мафиза: Браћа и сестре су ми много помогли. Када је Тејмур ухапшен, мислила сам да ће се сви плашити да ме посете. Комитет за националну безбедност је надзирао нас и нашу кућу.

Једног дана, један старешина и његова супруга дошли су да ме посете и то ме је стварно охрабрило. Питала сам их: „Зар се не плашите да дођете овде?“ Одговорили су: „Зашто бисмо се плашили? Данас власти могу да нас пронађу преко наших телефона. Ако то желе, могу лако да нас нађу.“

На једној пастирској посети, старешине су ме охрабриле да не дозволим овој кушњи да ме савлада и да останем духовно јака.

Тејмуре, шта ти је помогло да истрајеш у овој кушњи и да задржиш позитиван став?

Тејмур: Молитва Јехови! Сваког дана сам се молио за вођство, разумевање и снагу како бих остао радостан, одан и веран у овим тешким околностима. Јасно сам видео одговоре на моје молитве. Јехова ми је помагао и осећао сам да нисам сам у затвору.

Помогло ми је и читање Библије. У једном затвору, Библија ми је увек била на располагању. На другом месту, Библија се налазила у затворској библиотеци и једном недељно могао сам да одлазим тамо и да је читам.

Размишљао сам о речима брата који је проучавао са мном. Често је говорио да не треба да се плашимо проблема које бисмо могли имати. Сећам се да сам га питао: „Зашто не треба да се плашим? Шта ако је проблем велик и застрашујућ?“ Рекао је да Јехова неће дозволити да будемо искушани више него што можемо поднети и да ће нам дати снагу да се изборимо са сваком кушњом (1. Коринћанима 10:13). Док сам био у затвору, увек сам имао на уму ту библијску мисао.

Како си се осећао када си сазнао да браћа и сестре широм света знају кроз шта пролазиш и да се моле за тебе?

Тејмур: У томе сам осетио Јеховину руку јер организација припада њему. То ме је уверило да нећу бити напуштен и да ће ме једног дана Јехова избавити.

Занимљиво је да сам се затвора највише плашио. Ужасавао сам се затвора. Када сам читао о другој браћи у затворима, молио сам се: „Јехова, молим те, само не затвор!“ Али у исто време, жарко сам желео да посећујем затворенике и да им пренесем истину. Када сам питао да ли могу да проповедам у затвору, браћа су ми рекла да тренутно немамо дозволу да посећујемо затворе у Казахстану. Кад сам се нашао у овој кушњи, осећања су ми била помешана. С једне стране, било ме је страх. Али у исто време, чинило ми се да ће ми се испунити сан да проповедам у затвору.

Да ли си био у прилици да сведочиш у затвору?

Тејмур: Да. Једном приликом ме је позвао полицајац који је хтео да разговара са мном. Кад сам ушао у његову канцеларију, рекао је: „Знам да си Јеховин сведок, зато немој да ти падне на памет да ми проповедаш!“ Одговорио сам: „Нисам ни намеравао.“ Затим је питао: „Како се Бог зове?“ Рекао сам: „Бог се зове Јехова.“ Онда је рекао: „А ко је Исус? Зар није он Бог?“ Рекао сам: „Не, он је Божји син.“ Тада је питао: „Зашто онда православни хришћани верују да је он Бог?“ А ја сам одговорио: „То треба њих да питате.“

Другом приликом, у исто време сам разговарао са више од 40 људи. У затвор је дошла госпођа која је психолог. Разговарали смо о браку и питала нас је шта мислимо о полигамији. Свако је могао да каже своје мишљење.

Кад је дошао ред на мене, рекао сам да немам лично мишљење, али да ми се допада мишљење једне особе и да бих волео да га поделим с другима. Затим сам рекао: „Зато ће човек оставити свог оца и своју мајку и прионуће уз своју жену и они ће постати једно тело“ (Постанак 2:24). Она ме је питала: „Чије је то мишљење?“ Одговорио сам: „То је мишљење Бога Јехове, створитеља људи. Ту се спомињу само две особе.“

Затим је питала: „Да ли имате још неки разлог да верујете да мушкарац треба да има само једну жену?“ Цитирао сам Матеја 7:12, где пише: „Све, дакле, што желите да људи чине вама, чините и ви њима.“ Рекао сам: „Ово су Исусове речи. Питајте ове људе да ли би им се допало да своју жену деле с неким. Ако мушкарци не желе да њихове жене имају још мужева, онда сигурно ни жене не желе да њихови мужеви имају још жена.“ Рекла је да јој се од свих одговора, мој највише допао.

Охрабрујуће је што си упркос тешким околностима имао прилике да сведочиш!

Након што су судови одбили жалбе на твоју пресуду, укључујући и жалбу која је поднета Врховном суду Казахстана, с правне стране је изгледало да више не постоји ништа што се може учинити.

Ипак, могао си да будеш ослобођен ако потпишеш признање. Реци нам нешто више о томе и зашто си одбио да потпишеш.

Тејмур: Па, ту могућност су ми пружили неколико пута. Иако је изгледало као чин добре воље, у том документу је писало да признајем да сам учинио оно за шта ме терете и да се извињавам за те поступке. Касније су ми понудили да сам напишем признање и затражим помиловање. Власти су ми наложиле да напишем да сам погрешио што сам говорио другима о својим веровањима, али да ми је сада жао због тога и да тражим да будем ослобођен због лошег здравственог стања.

Одбио сам све те понуде и рекао сам им да ћу радије седети у затвору чисте савести него бити на слободи са савешћу која би ме пекла.

Стварно ценимо твој пример вере и одлучности да сачуваш чисту савест.

На крају је ипак дошло до неочекиваног преокрета. Можеш ли да нам кажеш како си сазнао да ћеш бити помилован и ослобођен из затвора?

Тејмур: Једног дана, затворски чувар је дошао на одељење и рекао ми да имам телефонски позив. Сећам се да сам се запитао: „Ко би ме звао?“ Кад сам се јавио, једна жена се представила и рекла да ће доћи да ме ослободи. Стварно нисам знао како да реагујем на тај разговор. Кад је прекинула везу, одлучио сам да све ово испричам сину јер нисам желео да уплашим жену овим вестима или да јој дам лажну наду.

Кад сам спустио слушалицу, чувар ме је питао: „Шта су ти рекли преко телефона?“ Одговорио сам да се неко сигурно шали са мном јер ми је нека жена рекла да долази у затвор да ме ослободи.

Он ми је рекао да се није шалила и да је оно што ми је рекла тачно.

Мафиза, како си се ти осећала када си сазнала ове вести?

Мафиза: Кад ми је син пренео те вести, и ја сам мислила да је нека шала. Толико дуго смо чекали да чујемо те вести!

Можемо само да замислимо како сте се осећали кад сте поново били заједно годину дана након што је Тејмур био ухапшен.

Сада, кад се осврнете на све кроз шта сте прошли, шта сте научили из овог испита ваше вере?

Мафиза: Сећам се да сам плакала због брата Бахрама [Хемдемова] и [сестре] Гулзире Хемдемове. [Брат Хемдемов је ухапшен у марту 2015. у Туркменистану. Дана 19. маја 2015, осуђен је на четири године затвора на основу лажних оптужби за „распиривање верске мржње и нетрпељивости“ и још увек се налази у затвору.] Чак и пре него што је Тејмур ухапшен, размишљала сам о томе колико је Гулзири било тешко. Сада бих волела да је загрлим и да јој пружим љубав и подршку. Пошто сам прошла кроз исту кушњу с Тејмуром, волела бих да јој кажем да разумем њен бол. Знам да попут мене, и она зависи од помоћи коју пружају Јехова и наши суверници.

Веома сам захвална свој браћи која су нам помагала, браћи у нашој скупштини и у скупштинама широм света, Водећем телу, адвокатима и нашим синовима.

Тејмур: Могу само да кажем да свако има неке кушње кроз које мора да прође. Наравно, неће сви завршити у затвору. За неке, кушња може бити противљење члана породице. За друге, то је можда нека несугласица с братом или сестром из скупштине. Пред каквом год кушњом да се налазимо, имамо избор хоћемо ли следити Божја начела или нећемо. Ако их следимо, можемо савладати кушњу. Најбоље је да прихватимо кушње и да не заборавимо да ће нам Јехова дати снагу да их издржимо.

Веома сам захвалан својој породици и синовима који су ме подржавали. Посећивали су ме кад год су могли и помагали су ми да останем јак.

Захвалан сам и свој браћи широм света за све што су урадили. Ценим њихове молитве и охрабрујућа писма. Ни на тренутак се нисам осећао напуштено. Због онога што сам доживео више волим браћу и имам јачи однос с Јеховом.