Врховни суд Намибије заштитио је право пацијента на избор лечења. Суд је такође признао да треба уважити писмену изјаву којом пацијент унапред обавештава здравствене раднике о својим жељама у вези с медицинским мерама.

Правни случај који је изнесен пред Врховни суд тицао се здравља једне Јеховине сведокиње, Ефгеније Сементе. Пре одласка на порођај, она је обавестила свог лекара да из верских уверења не жели трансфузију крви. Такође је приложила унапред припремљен документ у виду посебне медицинске пуномоћи. То је била писмена изјава у којој је она јасно навела да одбија трансфузију и одредила свог мужа за пуномоћника, у случају да она не може да донесе одлуку.

Госпођа Сементе је 8. септембра 2012. без компликација донела на свет своје треће дете, девојчицу. Међутим, након порођаја била јој је потребна операција. Њен муж је као њен пуномоћник пристао. Али се операција искомпликовала и доктор је захтевао трансфузију. Господин Сементе је одбио, у складу с оним што је његова супруга навела у писменој изјави. Операција је успешно прошла без примене трансфузије крви, али је госпођа Сементе имала веома низак ниво хемоглобина.

Дана 13. септембра 2012, док се госпођа Сементе опорављала од операције, њен најстарији брат је поднео захтев Вишем суду да буде овлашћен као законски заступник, уместо њеног мужа, тако да може да одлучује о њеном лечењу. Ни госпођа Сементе, ни њен муж нису добили никакво писмено обавештење о том захтеву, и Суд је у њиховом одсуству одржао саслушање и поставио њеног брата као законског заступника. Након тога, њен брат је рекао медицинском особљу да јој против њене воље дају трансфузију. Она је то стално одбијала и супротстављала се, тако да није примила трансфузију.

Када је госпођа Сементе сазнала да јој је Суд поставио за заступника брата, одмах је уложила жалбу Вишем суду да поништи пресуду. У жалби је навела да је у време када је њен брат предао захтев да буде њен законски заступник она била у стању да доноси одлуке за себе и да је одобрење њеног брата да јој се да трансфузија нарушило њено право на слободу вероисповести и избор лечења. Суд је одбацио њену жалбу и навео да је њен брат и даље њен законски заступник.

Доктор госпође Сементе је раније сведочио да ће она умрети ако не прими трансфузију. Међутим, захваљујући бескрвним методама лечења, њено стање се побољшало и 26. септембра 2012. отпуштена је из болнице. Па ипак, Виши суд је овластио њеног брата као њеног трајног законског заступника. На ову одлуку је госпођа Сементе гледала као на кршење људских права и слободе избора и зато се жалила Врховном суду Намибије.

Дана 24. јуна 2015, Врховни суд Намибије подржао је основна права госпође Сементе и поништио одлуку Вишег суда, по којој је њен брат био овлашћен као њен законски заступник. Врховни суд је рекао да је „крајње неприкладно“ то што господин и госпођа Сементе нису били обавештени о саслушању и што је Виши суд на једностраном саслушању донео одлуку да законски заступник госпође Сементе буде њен брат.

Врховни суд је истакао да Устав Намибије гарантује личне слободе и људско достојанство на којима се заснива аутономија пацијента. Суд је навео: „Принцип аутономије пацијента одражава основно људско право појединца да одлучује како ће се поступати с његовим телом [...] Медицинско особље мора пружити информације својим пацијентима о ризицима и користима неке предложене медицинске мере, али је на пацијенту да то прихвати или одбије.“

На крају, након разматрања да ли је госпођа Сементе била у стању да одбије трансфузију, Врховни суд је закључио да Виши суд није у довољној мери узео у обзир писмену изјаву коју је госпођа Сементе унапред припремила. Суд је даље навео: „Конкретне, унапред и својевољно састављене писмене изјаве, потписане у време када је пацијент био у стању да доноси одлуке, представљају валидан документ у ком се види које лечење жели пацијент.“

Врховни суд се такође позабавио и питањем да ли право детета да има родитеље утиче на право родитеља да изабере врсту лечења. Након разматрања међународног права, Суд је закључио да је „право сваког појединца да одлучи шта се сме, а шта не сме чинити с његовим телом, без обзира да ли је родитељ или није, неотуђиво људско право“.

Врховни суд Намибије је потврдио право на избор лечења, као и валидност унапред припремљених писмених изјава из којих се виде пацијентове жеље о избору лечења. Подржавши право на телесни интегритет и верску слободу, Врховни суд Намибије је заштитио основно људско достојанство и слободе свих у Намибији.