Сајт jw.org и новине The New York Times већ су известили о томе да је Војни историјски музеј Бундесвер у Дрездену, у Немачкој, одбио да Јеховиним сведоцима преда архиву сестре Анемари Кусеров, што је била њена жеља изражена у тестаменту. Нови докази који су откривени потврђују да та архива с правом припада Јеховиним сведоцима. Због тога је наша организација покренула нови судски поступак против музеја.

Након што су Јеховини сведоци више од седам година безуспешно покушавали да се нагоде с музејем да им преда поменуту архиву, жалили су се надлежном суду. Међутим, суд је одбацио ту жалбу 2021, тврдећи да је музеј до архиве дошао на легалан начин.

Када је имала 26 година, Анемари је почела савесно да сакупља документе који су повезани с прогонством Јеховиних сведока за време Холокауста. Ову архиву је састављала и чувала, понекад чак ризикујући живот, више од 65 година, све до своје смрти 2005. На ове документе, које је Анемари брижљиво чувала за своје потомке, а нарочито за сувернике, стручњаци широм света гледају као на право благо.

Анемари је ову архиву састављала зато што је желела да што више њих, како Јеховиних сведока тако и других, и даље учи из доброг примера њене породице која је остала верна Јехови упркос прогонству. Зато је у тестаменту и навела да архиву оставља искључиво организацији Јеховиних сведока, и ту жељу треба испоштовати.

Прича о Анемари и њених четворо браће и сестара објављена је 1991. у британском документарцу под називом Љубичасти троуглови. У њему је на примеру породице Кусеров приказано како су Јеховини сведоци под нацистичким режимом прогоњени због тога што нису хтели да се одрекну своје вере и закуну се на верност Хитлеру. Такође је приказано како Анемари прегледа документе и фотографије из своје драгоцене архиве.

Кратко пре смрти, Анемари је у једном интервјуу причала о томе како ју је Гестапо ухапсио у њеном стану и како је тада замало остала без неких значајних докумената из своје архиве. Рекла је: „Ова торба ми је стајала у ходнику. Испод ње су била писма и још неки документи.“ Торбу је напунила јабукама, у нади да официри због тога неће погледати испод ње. Размишљала је да ће барем имати шта да једе у затвору ако јој план не успе. Али на срећу, план је успео.

Убрзо након што је Анемари умрла, архива је нестала из њене куће. Касније је откривено да је један њен брат, који више није био повезан с Јеховиним сведоцима, продао архиву музеју, иако га она никада није овластила да то уради. Касније је и он преминуо.

Преостали чланови породице Кусеров, који су добро знали шта је Анемари желела да се уради са архивом, били су шокирани када су чули да је суд пресудио у корист музеја и дозволио му да задржи архиву. Од тада су њена породица, пријатељи и Јеховини сведоци који су такође били прогоњени под нацистичким режимом написали на стотине писама музеју и Министарству одбране, под чијом је надлежношћу музеј. Тражили су да се архива преда Јеховиним сведоцима, као што је Анемари и желела.

Међу значајним документима у архиви било је и опроштајно писмо Анемариног брата Вилхелма, који је своје последње речи написао 26. априла 1940. Пошто је био Јеховин сведок, савест му није допуштала да иде у војску и због тога су га нацисти осудили на смрт.

Вилхелм је у свом писму написао: „Драги родитељи, браћо и сестре, сви ви знате колико ми значите, а и сам се на то подсећам сваки пут кад гледам нашу породичну фотографију. Како нам је само лепо било код куће! Па ипак, љубав према Богу треба да нам буде најважнија, као што је то заповедио и наш Вођа Исус Христ. Ако заузмемо став за њега, он ће нас наградити.“ Вилхелм, који је тада имао 25 година, погубљен је у јутро 27. априла.

Родитељи Анемари и Вилхелма, Франц и Хилда Кусеров, имали су једанаесторо деце. Франц и старији синови су, као и Вилхелм, доспели у затвор јер нису хтели да иду у рат. Млађа деца, која су одбила да кажу „Хајл Хитлер“ одвојена су од родитеља и послата у интернате, а касније у хранитељске породице.

Када је Волфганг, један од млађе браће, био изведен пред војни суд, храбро је рекао: „Одрастао сам у породици Јеховиних сведока и васпитаван сам у складу с оним што је Бог рекао у Светом писму. Највећи и најсветији закон који је он дао човечанству гласи: ’Воли свог Бога изнад свега и свог ближњег као самог себе.‘ Друга заповест је: ’Не убиј.‘ Да ли је наш Створитељ дао да се све ово запише за дрвеће?“

Двадесетогодишњом Волфгангу је 28. марта 1942. одрубљена глава.

Анемари и њена породица су због своје вере и чврстог става током нацистичког режима платили велику цену – неки су изгубили живот јер нису хтели да убијају друге. Чланови ове породице су провели укупно 47 година у затвору.

Ова архива оживљава њихов изузетан пример вере. У њој се налазе документи који упечатљиво сведоче о томе како вера може улити снагу човеку који је суочен са окрутним прогонством и претњама смрћу. Та нит се провлачи кроз читаву ову архиву и зато јој је место у музеју Јеховиних сведока.

У октобру 2022. је преминуо и најмлађи син из ове породице, Паул-Герхард Кусеров. Он се надао да ће доживети да војни музеј испоштује жељу његове сестре, за шта се залагао док је био жив. Он је изјавио: „Моја браћа су погубљена због тога што нису хтела да служе војску. Сматрам да није у реду да се њихова архива чува баш у војном музеју.“

Јеховини сведоци се слажу с тим. Велика је неправда то што музеј не жели да уважи недвосмислену жељу Анемари Кусеров. Породица Кусеров је веома пропатила током нацистичког режима, а ни сада, у савременој Немачкој, не указује јој се дужно поштовање.

Нажалост, ни сама архива нема ништа бољи третман. Изузев шест докумената, свих 1 000 се налази у складишту музеја и јавност нема увид у њих.

Молимо се да суд коначно преда архиву Јеховиним сведоцима, који имају и законско и морално право на њу (Лука 18:7).