Многа наша браћа у Русији која се налазе у затвору имају супругу и децу. Тој браћи сигурно није лако, али и њихове породице се због новонастале ситуације суочавају са многим проблемима. Десет супруга браће која су у затвору упутила су заједничко писмо руским властима у коме су дирљивим речима описале своја осећања. У њему је стајало: „Ово писмо је наш очајнички позив за помоћ. Наши вољени [...] налазе се иза решетака само зато што су са нама, својом децом и пријатељима читали библијске заповести и молили се Богу.“

Неколико наших сестара је испричало са каквим се проблемима суочавају и како им Јехова помаже да се с њима изборе док су им мужеви у затвору.

Многе наше сестре не могу да се телефоном чују са својим мужевима због техничких проблема. Осим тога, писма која им шаљу дуго путују до њих и питање је да ли их уопште и добијају.

Супруг Јевгеније Лагунове, Феликс Махамадијев, био је у затвору више од две године. Дешавало се да Јевгенија прилично дуго није могла да се чује с њим. Каже да јој је много тешко падало што није знала како јој је супруг и да ли се осећа заборављено јер можда није примио њена писма.

Многе од наших сестара морају превалити дуг пут да би посетиле свог супруга. (Видети оквир „Раздаљине које наше сестре прелазе да би посетиле свог супруга“.) На пример, Јевгенија каже да је колима прелазила више од 800 километара да би посетила супруга у затвору. У просеку јој је за одлазак и повратак кући требало три до четири дана. Друге сестре путују и до 1000 километара. Кад стигну до затвора, обично напољу морају чекати дугачак ред.

Супруг сестре Ирине Кристенсен био је први Јеховин сведок који је завршио у затвору након што је Русија забранила наше активности 2017. године. Она редовно путује 200 километара од Орела до Љгова да би посетила свог супруга Дениса. Она каже: „И физички и емотивно ми тешко пада да одлазим у затвор. Морам да кренем у пола четири ујутру да бих стигла у затвор до осам сати и да бих поднела неопходну документацију. Затим у колима чекам до 11 сати када почињу посете.“ На питање како све то издржава, Ирина каже: „Много се молим Јехови, преклињем га да подржи и мене и наше сувернике – оне који су нам близу, оне у затвору и сву нашу браћу широм света.“

Сестра Надежда Герман је раздвојена од свог супруга Генадија више од две године. Она се попут других сестара које су у таквој ситуацији бори са усамљеношћу. Међутим, Надежда каже: „И раније сам била блиска са браћом и сестрама из скупштине али сада су ми као права породица. Очигледно је да нас воле и да им је стало до нас.“

Сестра Јулија Мирецкаја, чији је супруг Алексеј у истом затвору као и Генадиј, каже: „Браћа и сестре ми помажу у неким пословима око куће. Заиста је утешно знати да могу да се ослоним на њих и да рачунам на њихову помоћ.“

Сестра Татјана Буденчук одгаја двоје деце без супруга Алексеја који је у затвору од септембра 2019. Она каже: „Деца се труде да размишљају о добрим стварима које имамо, о томе шта нам Јехова даје и о томе да нас увек подупире. Свесни су да ове кушње неће вечно трајати и да је сада време да покажемо веру и да будемо одани Јехови.“

Сестра Наталија Филатова, чији је супруг Сергеј Филатов у марту 2020. осуђен на шест година затвора, сада сама одгаја њихово четворо деце. Она каже: „Видим да им недостаје отац и да се брину да ли је добро. То спомињу у својим молитвама. Наша најмлађа ћерка му пише писма у којима каже да смо добро, да не треба да брине и да ће све бити много боље кад се врати кући.“

Ова породица се труди да примењује библијски савет да живе што једноставнијим животом. Наталија каже: „Научили смо да живимо скромно и да будемо штедљиви. Имамо довољно за трошкове и основне потребе.“

Наше сестре се упркос овим проблемима труде да сачувају веру тако што редовно учествују у духовним активностима. Јулија каже: „Трудим се да будем у току што се тиче духовних ствари. Чак би се могло рећи да проучавам за двоје, јер кад разговарам са Алексејем трудим се да се присетим главних мисли и да то поделим с њим.“ Надежда каже: „Нема тог проблема који се не може решити уз Јеховину помоћ. Веома сам блиска с Јеховом. Осећам се као девојчица у наручју свемоћног Оца. А када помажем другима, помажем и себи.“

Наталија каже нешто слично: „Сећам се да је једна сестра рекла: ’Нема Божјег слуге коме није потребна утеха, али исто тако нема Божјег слуге који не може другима пружити утеху.‘ Срећна сам и задовољна кад некога могу утешити или охрабрити.“ Она још додаје: „Трудим се да не сажаљевам себе и да не клонем духом упркос чињеници да ми је и емотивно и физички тешко без супруга. Не желим да Сатани пружим прилику да ме обесхрабри.“

Породице наших суверника у Русији и у другим земљама који су у затвору пружају изванредан пример непоколебљивости и истрајности и због тога их браћа и сестре широм света веома цене. Уверени смо да их Јехова воли и да су му веома драгоцени (Исаија 43:4а).