Руске власти желе да укину правно тело Јеховиних сведока у Русији на основу оптужби за „екстремистичке активности“, што би значило да би Јеховини сведоци били забрањени у целој држави. Сведоци улажу жалбе на оптужбе које су им упућене, а уједно траже и да се преиспита законитост претње њиховој подружници у Русији.

Поводом случаја Сведока, као и начина на који се Русија бори против „екстремизма“, урађени су ексклузивни интервјуи с уваженим стручњацима на пољу религије, политике и социологије, као и стручњацима који објашњавају прилике у некадашњем Совјетском Савезу и у земљама које су настале након његовог распада.

• „Не. По мом мишљењу, апсурдно је и несхватљиво посматрати Јеховине сведоке као ’екстремисте‘“ (Професор Вилијам Бауринг, професор права, директор LLM/MA у области људских права, правни факултет Беркбек, Универзитет у Лондону; члан адвокатских удружења Middle Temple и Gray’s Inn, Велика Британија).

• „На основу онога што сам лично сазнала проучавајући начин живота Јеховиних сведока у Русији, потпуно сам уверена да је то једна мирољубива организација с дугом историјом постојања у Руској Федерацији [више од 100 година]. Ти верници немају никакве везе са екстремизмом. Па ипак, из необјашњивих разлога, судови проглашавају ове вернике екстремистима, баш као и ухапшене терористе, и то само на основу тога што се окупљају и одржавају своју верску службу, разговарају о Библији и певају песме у част Богу“ (Др Екатерина Елбакјан, професор социологије и менаџмента друштвених односа, Московска академија за рад и друштвене односе; чланица Европске асоцијације за студије религије; главни уредник следећих издања на руском: Westminster Dictionary of Theological Terms, Study of Religion, и Encyclopedia of Religions, Русија).

• „Судски процеси против Сведока открили су две главне одлике нове политике према религији у двехиљадитим: прво, то је политика ксенофобије и повезана је са одбојношћу према утицајима са Запада. Друго: оптужбе против Сведока се темеље на анти-религијским стереотипима и аргументима који су наслеђени из доба Совјетског Савеза. Све судске процесе вођене против Јеховиних сведока карактеришу ови пропусти и методе обрачунавања с ’нетрадиционалним‘ комунистима“ (Др Роман Лункин, директор Центра за религије и друштво на Европском институту руске академије наука у Москви, председник Уније експерата за религију и право, Русија).

• „Највећи проблем код верске политике коју Русија води јесте постепено стварање анти-религијског, репресивног државног апарата који има циљ да пропише и ограничи активности верника. Под тим не мислим само на нове законе против екстремизма и прозелитизма већ и на злоупотребу моћи на извршном и локалном нивоу. Такав апарат се често користи против мирољубивих група које се подлажу закону“ (Др Дмитри Узланер, стручни сарадник, Московска школа за друштвене и економске науке; главни уредник публикације State, Religion and Church, Русија).

• „Само зато што Јеховини сведоци сматрају Бога врховним ауторитетом, власти их не воле и зато желе да их забране. Одлука о Јеховиним сведоцима је већ донета: Они не смеју постојати у Русији. Судови само треба да је озаконе“ (Др Људмила Филипович, професор, директор Одељења за историју религије и проучавање религије на Филозофском институту Националне академија наука, потпредседница Украјинске асоцијације за истраживање религије, Украјина).

• „Примењивати исти приступ и исте методе који се користе против група које заговарају насиље и верску мржњу с терористичким намерама на ненасилни верски покрет у чијој прошлости није забележено никакво насиље, покрет који је посвећен пацифистичким идејама, није само екстремно већ се за такав став не може пронаћи никакво рационално оправдање. Свака влада у свету данас има много озбиљније проблеме којима треба да се бави него што је борба против аполитичне групе Јеховиних сведока који у миру чекају долазак Божјег Краљевства“ (Др Ринго Рингве, саветник за верска питања у Министарству унутрашњих послова у Естонији; ванредни професор на компаративним студијама религије на Теолошком институту естонске еванђелистичке лутеранске цркве, Естонија).

• „Русија није једина земља која има законе против екстремизма. Термин је сам по себи неодређен и произвољан. Нисам адвокат, али бих више волео да такви закони буду јасни када је у питању екстремизам и оно што закон Велике Британије дефинише као подстицање на насиље. Руски закони у пракси изгледају као закони против ставова које тренутна власт из било ког разлога може сматрати непожељним. Примена тих закона на Јеховине сведоке очигледно потпада у ту категорију. Колико ја знам, не постоји случај да су Јеховини сведоци подстицали на насиље. Баш супротно“ (Сер Ендру Вуд, сарадник на руском и евроазијском програму Краљевског института за међународне послове; бивши амбасадор Велике Британије у Русији [1995-2000], Велика Британија).

• „Ништа од онога што знам о Јеховиним сведоцима не би ме навело на помисао да у њиховој традицији има нечег насилног“ (Др Џејмс Кристи, професор теологије, директор Института за верску и глобалну политику Рид, професор катедре за мастер студије богословије у Центру за теолошке студије на Универзитету Винипег; председавајући пројекта Ploughshares на факултету Конрад Гребел, Универзитета Ватерлу, Канада).

• „Постоји више проблема када су у питању закони који се примењују на Јеховине сведоке. Ту се ради о озбиљном ограничавању верске слободе, што је повреда [Универзалне] Декларације о људским правима Уједињених нација, посебно члана 18, који конкретно говори о праву на исповедање вере, насамо или у групи. Реч ’екстремиста‘ је неодређена. У почетку се односила на организације које су починиле тероризам и насиље. Јеховини сведоци се ни на који начин не уклапају у ову дефиницију јер су они против рата и било каквог насиља. Колико ја разумем руски закон дефинише тај термин као ’подстицање на расне, етничке или верске сукобе‘, што се опет никако не може применити на Јеховине сведоке. Они су међународна организација која обухвата људе свих раса и језика“ (Др Џорџ Крисидес, бивши шеф катедре за проучавање религије на Универзитету Вулвехемптон; хонорарни сарадник на компаративним студијама религије на Универзитету Св. Џон у Јорку и на Универзитету Бирмингем, Велика Британија).

• „По мом мишљењу, руски закони о верском екстремизму и њихова примена на Јеховине сведоке и друге верске групе представља најгори пример процеса секуритизације религије и религиозне слободе, који се у блажим облицима појављује и у другим европским земљама. Постоје две веома забрињавајуће ствари када су у питању ти закони — они омогућавају држави да се у великој мери меша у доктринарна питања и унутрашњу организацију верске заједнице и подстичу на дискриминацију међу верским заједницама“ (Др Силвио Ферари, почасни председник Међународног конзорцијума за проучавање права и религије; главни уредник часописа Oxford Journal of Law and Religion, један од оснивача Европског конзорцијума за истраживање цркве и државе, професор права, религије и канонског права на Универзитету у Милану, Италија).

• „Искористити закон о екстремизму да би се забранила ненасилна група попут Јеховиних сведока представља очигледну злоупотребу нејасног закона. Због тога што тужиоци и судови тако уопштено дефинишу ’екстремизам‘ свака религија може бити оптужена за екстремизам. С обзиром да нико не тврди да Јеховини сведоци представљају икакву значајну претњу, забранити их представља кршење руског Устава и међународног права“ (Професор Елизабет Кларк, заменица директора, регионални саветник за Централну и Источну Европу, Међународни центар за студије права и религије, Универзитет Бригам, Сједињене Америчке Државе).

• „Ако се ’екстремизам‘ тако слободно тумачи као све што није традиционално и православно, онда се тај термин може применити на много тога. Примењивати закон толико широко да обухвати и Јеховине сведоке показује да није ствар у томе да они представљају опасност, већ је проблем у томе што одступају од традиционалног оквира. Постоји значајан континуитет када је реч о односу према Јеховиним сведоцима у време Совјетског Савеза и након његовог распада, почев од тога како су представљени у медијима, па до ставова власти према њима“ (Др Зои Нокс, ванредни професор савремене руске историје на Универзитету Лестер, Велика Британија).

• „Проблем са овим такозваним екстремистичким законом је у томе што је он очигледно обликован за борбу против религиозних мањина, а не терориста“ (Др Ерик Патерсон, професор и декан на Робертсоновом факултету политичких наука Универзитета Риџент, Сједињене Америчке Државе).

• „Уколико се реч ’екстремиста‘ не односи на оне који одступају од норме, бесмислено је назвати Јеховине сведоке екстремистима. То је супротно свему што знам о теологији и идеологији Јеховиних сведока“ (Професор Франк Равич, професор права и шеф катедре за право и религију Волтер Стоуер на Државном универзитету у Мичигену, Сједињене Америчке Државе).

• „Политичке кризе и конфликти често се пренесу и на поље религије. Разлози за интензивнију борбу против екстремизма у Русији у суштини су политички, а не религијски. Тренутно су Јеховини сведоци у Русији невине жртве“ (Др Алар Килп, предавач на компаративним студијама политике на Институту за политичке науке Универзитета у Тартуу; један од организатора пројекта Религија и политика у Русији и Источној Европи Центра за истраживање односа Европске уније и Русије, Естонија).

• „Противљење државе Јеховиним сведоцима има дугу историју у Русији која сеже све до времена Совјетског Савеза. Јеховини сведоци у Совјетском Савезу одбијали су да гласају, да служе војни рок, да купују обвезнице народног зајма, да буду чланови Комунистичке партије и да прихвате државну идеологију. Чак и под огромним притиском да се одрекну своје вере, они су наставили да се састају у приватним домовима и да с другима деле своју веру. То што су одбијали да се потчине Совјетским властима довело је до деценија жестоког прогонства, укључујући и масовни прогон у удаљена подручја Сибира. Деценијама су власти у Совјетском Савезу хапсиле и затварале Сведоке, чак су одвајале децу од родитеља. Осим тога, штампан је сензационалистички пропагандни материјал у ком су Сведоци представљани као криминалци, издајници и девијантне особе. Упркос томе што је Совјетски Савез престао да постоји пре двадесет година, није чудо што то наслеђе које обухвата мржњу и прогонство живи и данас“ (Др Емили Баран, доцент на катедри за Историју Русије и Источне Европе на Државном универзитету Тенеси, Сједињене Америчке Државе).

• „Поступци Русије ми се чине прилично екстремним, посебно у овако драматичним временима, када би требало да буде потпуно јасно ко су прави ’екстремисти‘ и шта је прави ’екстремизам‘. Јеховини сведоци су мирољубив покрет, њихов начин размишљања и поступања је потпуно ненасилан“ (Др Ђампјеро Лео, потпредседник Одбора за људска права у регији Пијемонт, Италија).

• „У основи, закон је превише уопштен. Полиција може да искористи формулације из закона да би ухапсила или застрашила појединце чија верска убеђења нису опште прихваћена или које власти једноставно не воле. Уобичајени примери тога су хапшења Јеховиних сведока, других мањинских група, па чак и атеиста. Закон се првенствено користи да би се заштитила гледишта Православне цркве која има подршку државе и да би се казнили сви чија су гледишта другачија или се сматра да угрожавају православље“ (Мелиса Хупер, адвокатица и директорка, носилац Међународног пројекта за стипендије на студијама права организације Human Rights First; бивша регионална директорка Америчке адвокатске коморе Иницијатива владавина права у Москви, Сједињене Америчке Државе).

• „Иако су Јеховини сведоци хришћанска деноминација и темеље своја веровања на Библији, многи Руси их не сматрају хришћанима, нити патриотама (зато што Сведоци одбијају војну службу), већ их сматрају претњом и томе слично. Не, уверен сам да термин ’екстремиста‘ није одговарајућ“ (Др Басилијус Гроен, UNESCO председавајући интеркултуралног и интеррелигиозног дијалога за Југоисточну Европу, Универзитет Карл Франц; професор литургије и сакраменталне теологије и директор Института за литургију хришћанску уметност и химнологију на Универзитету у Грацу, Аустрија).

• „Јеховиним сведоцима треба да буде дозвољено да исповедају своју веру у Русији као што то чине у другим земљама. Основно право човека да припада некој религији и да је јавно исповеда заштићено је многобројним споразумима и државним законима, међу којима су Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Европска конвенција о људским правима и Устав Русије. Јеховиним сведоцима у потпуности треба признати то право“ (Ерик Расбах, заменик главног саветника организације Бекетов фонд за верску слободу, Сједињене Америчке Државе).

• „Изненађен сам и згрожен чињеницом да су Јеховини сведоци на овај начин означени као ’екстремисти‘ и чини ми се да је то намерно учињено да би се у погрешном светлу приказали искрени верски циљеви припадника ове вере. Дубока преданост Јеховиних сведока њиховој вери и њеном ширењу тешко може представљати претњу за Русију. Забрана њиховог деловања представљала би озбиљан ударац верској слободи и поштовању људских права, а при томе не би нимало допринела безбедности и јавном реду у Русији“ (Др Шон Питерс, доцент религије и права на Универзитету Висконсин, Сједињене Америчке Државе).

• „Кратко и јасно: не. Прва ствар је да је таква тврдња заснована на уопштеној дефиницији екстремизма где се насиље и мржња не наводе као неопходни елементи да би се нешто прогласило екстремизмом, већ оставља могућност да се под екстремизам подведу сви облици изражавања. Као друго, потпуна забрана неких организација послала би поруку да држава није у стању да обезбеди друге мере којима би успешно могла да сузбије праве екстремистичке активности. Екстремна реакција државе која би обухватала мере таквог кажњавања морала би довести до независне акције судства које би преиспитало да ли је реакција државе одговарајућа и неопходна за уклањање онога што сматра претњом. Иако религиозне групе попут Јеховиних сведока не заслужују да буду означене као екстремистичке, мањкав законски оквир какав сам управо описао омогућио би да се тако нешто догоди“ (Професор Роберт Блит, професор права на Универзитету у Тенесију, бивши међународни правни експерт у Комисија САД за међународне верске слободе, Сједињене Америчке Државе).

• „Ни у ком случају. Мислим да је то грешка и не уклапа се у политику која се залаже за слободу вероисповести“ (Професор Паскал Ферара, ванредни професор, професор дипломатије на катедри за политичке науке, Слободног међународног универзитета за друштвене науке Гвидо Карли; Професор међународних односа и интеграција, универзитетског института „Софија“, Фиљине и Инћиза Валдарно, Италија).

• „Не слажем се са неким њиховим веровањима, али мислим да није исправно и да је преувеличано назвати Јеховине сведоке ’екстремистима‘ у смислу у ком тај израз користе руске власти“ (Др Хавијер Мартинез-Торон, професор права и директор Одсека за право и религију на Правном факултету Универзитета Комплутенсе, Шпанија).

• „Неки елементи унутар Православне цркве удружили су се са органима реда како би осигурали своје интересе и елеминисали оне који им по њиховом схватању представљају конкуренцију“ (Др Џим Бекфорд, члан Британске академије; почасни професор социологије на Универзитету Ворик; бивши председник Удружења за проучавање религије [САД], Велика Британија).

• „Прави Рус, ако је хришћанин, мора припадати Руској православној цркви. Руси који припадају ’погрешној‘ верској организацији изоловани су и изопштени из друштва. Према томе, грађанска права Јеховиних сведока у великој мери су нарушена“ (Др Герхард Бесир, почасни професор европских студија на Универзитету у Дрездену, предавач на Универзитету Станфорд; директор Института за истраживање слободе и демократије Сигмунд Њуман, Немачка).

• „Имам осећај да мржња према Јеховиним сведоцима у великој мери долази отуд што су они веома успешни у прозелитизму, а не због њихових доктрина и списа. Парадоксално је што је њихов број порастао делимично и зато што они ’цветају под прогонством‘. Осим тога, у време Совјетског Савеза, депортације су имале контраефекат. Током 1951-52. процењује се да је око 7 000 Сведока протерано у средњу Азију и Сибир, што је само довело до тога да се њихова порука проширила још даље. Тако је њихово присуство широм земље било исто толико заслуга Кремља колико и резултат прозелитизма. Као што су раније преживели прогон Совјетског Савеза, исто тако се може очекивати да ће Јеховини сведоци преживе и садашњу забрану“ (Др Марк Елиот, оснивач и уредник публикације East-West Church and Ministry Report, Универзитет Ашбури, Кентаки, Сједињене Америчке Државе).

• „Колико ја знам, не постоји социолошка дефиниција концепта екстремизма. Екстремизам је политички концепт који се користи у демократским друштвима где постоји центар, десница и левица. Али тешко је говорити о екстремизму када је у питању религија. Постоје религиозне групе које су веома ревне у свом деловању (нпр. од њихових верника се очекује да се више од других моле, да чешће од других обављају неке ритуале или посте) или од својих припадника очекују да се држе строжих моралних норми него други. Јеховини сведоци су прилично ревни у свом деловању, они се састају чешће него чланови великих деноминација, али то се може запазити и код побожних Јевреја. Јеховини сведоци се сматрају обавезним да шире своја веровања тако што проповедају на улицама или од куће до куће. Придржавају се строжег моралног кодекса од просечног припадника неке велике цркве, сматрају да морају да буду поштени у послу, у односима са другим људима, да буду верни у браку, љубазни и да не наносе зло другима. Одбијају војну службу да не би дошли у ситуацију да убију некога у неком сукобу. Све ово показује већу верску ревност у поређењу са главним црквама, али то не представља опасност по друштво. Јеховини сведоци нису фундаменталисти јер они не желе да приграбе власт како би успоставили теократију (они верују да ће теократија наступити кад то буде Божја воља). Они не желе да успоставе друштвени поредак у складу са њиховим принципима, као што то желе радикални исламисти. Сведоци се једноставно држе Библије и свој приватни живот уређују у складу са њиховим тумачењем те књиге. То је њихов избор. Једино што друштво занима јесте да ли су они опасни или нису. Ја кажем да нису. Сведоци су неутрални и не баве се политиком. Што је још важније, они не организују никакве нападе“ (Др Режис Дерикибург, социолог и ванредни професор новог верског покрета, Антверпен, Белгија).

• „Не. Мислим да не треба. Нисам члан Јеховиних сведока нити их подржавам, чак се и не слажем с неким њиховим веровањима, али не мислим да су екстремисти (наравно, зависи од тога како се тумачи ’екстремизам‘) и штавише сматрам да они, као и сви други, треба да имају право да изразе своја уверења“ (Др Томас Бремер, бивши сарадник Џордан центра за напредне студије Русије, Универзитет у Њујорку; професор екуменске теологије, студија источних цркава и мира, Универзитет Минстер, Немачка).

• „Примена руског закона на Јеховине сведоке доводи до неправедног укидања основних слобода и зато је у супротности са међународним законима о људским правима којима се штите индивидуална и колективна слобода вероисповести и забрањује верска дискриминација. Ова тврдња се заснива на методологији која је установљена у међународном праву када су у питању људска права. Према тој методологији тврдње о повреди права на слободу вероисповести треба проценити на основу тога 1) да ли је право на слободу вероисповести ограничено, и 2) да ли је рестриктивна мера у складу с принципом пропорционалности и да ли за њу постоји валидно оправдање“ (Др Марко Вентура, професор права и религије, Универзитет Сијена; директор Центра за студије религије при фондацији Бруно Кеслер; сарадник при Центру за закон, религију, бизнис и друштво [DRES], Универзитет у Стразбуру, Француска).

• „Ограничавање верске слободе у име борбе против ектремизма представља жалостан потез. Забрињавајуће је што у 21. веку постоје такви покушаји контролисања мишљења. Заслужујемо много боље“ (Др Марк Јиргенсмајер, директор Центра за глобалне и међународне студије „Орфалија“, професор социологије, професор сарадник на студијама религије, Универзитет у Калифорнији Санта Барбара, Сједињене Америчке Државе).

• „У борби против екстремизма, сама Русија користи екстремистичке методе. Делује на крут и радикалан начин, вршећи присилу и постављајући забране. Дискриминација коју власти врше не може се објаснити, оправдати или схватити. Таквих одлука и поступака се можете само бојати“ (Др Филипович, Украјина).

• „Нико није више од мене против било ког облика тероризма нити боље од мене разуме потребу држава буде безбедна. Међутим, користити закон о екстремизму против Јеховиних сведока, то јест против верске заједнице која никада није учествовала у било каквом позиву на насиље, указује на опасност да се безбедност прогласи за метаправо које потире сва друга права, укључујући и слободу вероисповести. Зато сматрам да је одговорност свакога, укључујући и академске чланове друштва, да недвосмислено осуди овакве законе и њихову примену која тако отворено угрожава слободу вероисповести и једнакост“ (Др Ферари, Италија).

• „Треба се борити против оних облика екстремизма који угрожавају животе људи. Борити се против било чега другог само по себи представља екстремизам, према томе то што Русија агресивно прогони мирољубиве групе као што су Јеховини сведоци, очигледно је ’екстремизам‘“ (Др Дерек Дејвис, адвокат, некадашњи директор Досоновог института за проучавање односа цркве и државе на Универзитету Бејлор, Сједињене Америчке Државе).

• „Као што сам већ рекао, термин ’екстремиста‘ је неодређен и произвољан. Руске методе бих свакако описао као претеране и непримерене. Европски суд за људска права назвао је руске власти кршиоцима верске слободе. Наравно, такозване екстремистичке групе попут ИСИС-а представљају озбиљну претњу и морају се предузети одређене мере да би се ограничило њихово деловање. Међутим, Јеховини сведоци ни на који начин не представљају сличну претњу и непримерено је користити изговор да су терористичка организација да би се забранило њихово дело“ (Др Џорџ Крисидес, Велика Британија).

• „Недавни амандмани на руски закон о екстремизму шаљу поруку да се укида верска шароликост у Русији и као што показује недавни пример Јеховиних сведока, амандмани се користе да би се сузбиле активности верских мањина. Посматрано кроз призму историје, тренутна ограничавања верских организација подсећају на она из времена Совјетског Савеза“ (Др Рингве, Естонија).

• „Екстремистички ставови се могу манифестовати, као што је добро познато, не само у деловању група већ и појединаца. Екстремизам је облик политичког, а не верског деловања. У Руској Федерацији постоје законска ограничења ове врсте активности верских организација. У случају да се почини такво дело (екстремистичка активност), нормално је да треба казнити починиоца тог дела, што је принцип установљен законом. Постоји ли опасност да се због екстремизма исповедање вере прогласи кривичним делом? Да, посебно због селективне примене тог закона и произвољног тумачења законских прописа, као и због коришћења процена непрофесионалних (лажних) експерата у судским процесима“ (Др Вилијам Шмит, главни уредник, Eurasia: the spiritual traditions of the peoples; професор, Национални и федеративни односи, Руска председничка академија за националну економију и јавну администрацију [RANEPA], Русија).

• „Користити закон о екстремизму да би се заштитили незаштићени јесте прихватљиво ако се то ради на уравнотежен начин. С друге стране, користити такав закон да би се ограничила слобода ненасилне верске мањине, као што су Јеховини сведоци, апсолутно је неприхватљиво“ (Др Лео, Италија).

• „Генерално постоји конзервативни — готово реакционарни — обрт у државној политици Русије, барем од 2012. Закони су све строжи и ограничавају разна политичка, па чак и грађанска права. Тренутни руски закон о екстремизму толико је уопштен и нејасан да практично свако може бити оптужен за екстремизам. Не морате да испланирате некакав терористички напад да би вас оптужили за екстремизам, довољно је да само критикујете неког локалног бирократу на друштвеним мрежама или да учествујете на неким политичким окупљањима. Закони који се тичу религије само су један пример овог распрострањеног тренда“ (Др Узланер, Русија).

• „Руска пракса уређивања религија прилично је екстремна (исти је случај са Азербејџаном), јер нема много европских земаља које су објавиле листу забрањених верских књига или се политички и законски баве екстремистичком природом религиозних текстова“ (Др Килп, Естонија).

• „Незаконита борба против екстремизма у религији постепено је узимала маха након што је 2002. био усвојен Закона о сузбијању екстремистичких активности. Антиекстремистичка политика је од тада постала оружје за борбу против ’нетрадиционалних‘ вера. ’Екстремизам‘ је широк појам који оставља могућност судијама да прогласе неку верску литературу екстремистичком на основу разлога који се често косе са здравим разумом. Од средине 2000-их, у Русији се Закон о сузбијању екстремистичких активности трагикомично примењује на оне који нису православци или муслимани“ (Др Лункин, Русија).

• „Русија жели да спречи ширење било које верске групе или идеје које нису део једне од четири традиционалне религије које држава признаје. Групе као што су Јеховини сведоци или било која евангелистичка или протестантска деноминација такође су на мети прогонства“ (Професор Бауринг, Велика Британија).

• „Руска борба против мањина као што су Јеховини сведоци, пре свега представља дискриминацију. Укорењена је у дугој традицији друштвене, политичке и верске нетрпељивости према неправославним мањинама, које су жртвена јагњад. Француска се такође налази на врху лествице у ’лову на секте‘. Француска је хтела да уништи Јеховине сведоке намећући им порезе, али Сведоци су случај предали Европском суду за људска права у Стразбуру и однели победу. Тај суд је казнио Француску тако да је морала да исплати подружници Јеховиних сведока у Француској огромну одштету и камату зато што их је дискриминисала тиме што их није законски признала као религију, па нису били изузети од плаћања пореза на прилоге које су давали њихови чланови“ (Др Дерикибург, Белгија).

• „Русија треба да се бори против правог екстремизма — оног који подстиче на насиље — међутим закони који су у питању су драконски када се примењују на већину верских група. Оно што их чини драконским јесте казна у односу на почињен преступ. Осим тога, драконски су и с обзиром на то на шта или на кога се примењују. На пример, за једну малу цркву или непрофитну организацију казна од 15 000 долара је погубна. Један од закона прописује да нека религија мора бити регистрована најмање 15 година пре него што би неки странац који је припадник те религије могао да добије дозволу да као мисионар или верски вођа борави у Русији“ (Др Патерсон, Сједињене Америчке Државе).

• „Борба против криминала — који обухвата и тероризам и екстремизам када се односе на дела против друштва и човечности — сваким даном постаје све важнија. Па ипак, једна је ствар борити се против стварног криминала, а потпуно друга користити концепте садржане у Кривичном закону да би се људима отворено угрожавало право на слободу савести, укључујући и право на слободу вероисповести. Многи стручњаци у Русији, изучаваоци и правници, сматрају да је коришћење термина ’екстремизам‘ да би се издвојиле верске мањине неуставан и незаконит. Међутим, када, из разноразних разлога, закон уступи место корупцији, тада се, као што знамо, људска права и слободе занемарују“ (Др Елбакјан, Русија).

• „Најпроблематичнија ставка у руском закону о екстремизму јесте сам концепт екстремизма. Не ради се о правном, него о политичком концепту. Примера ради, према гледишту Европског суда за људска права, државе могу да ограниче слободе гарантоване Конвенцијом, као што је слобода вероисповести или слобода изражавања, када је таква мера неопходна ради ’очувања националне безбедности, јавне безбедности, добробити државе, одбране реда или превенције злочина, ради заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других, ради одржавања јавног реда, итд‘. Према томе, међународно право пружа државама могућност да ограниче јавне слободе уколико оне представљају легитимну претњу. Из тог разлога није потребно доносити посебне законе о екстремизму да би се постигли циљеви који су са становишта Савета оправдани. Посебно је проблематично то што руском закону недостаје јасна дефиниција. Шта по руском закону значи бити ’екстремиста‘? Поново се ради о политичком коцепту који омогућава властима да ограниче слободе оних који се сматрају непожељнима. С ове тачке гледишта, јасно је да је руски закон у супротности са духом и текстом Европске конвенције о људским правима“ (Др Осин Садок, професор права, шеф катедре за социјалну и правну економију , Универзитет де От Алзас, Француска).

• „Борба против екстремизма захтева компликовано балансирање владиних интереса и слобода појединца, а никако потпуно укидање последњих. Ту је, у овом неопходном балансирању, руски закон о екстремизму потпуно подбацио. Изнад свега, владин приступ дефинисању екстремизма и борби против њега служи искључиво њеним интересима. Иако закон може да заштити грађане Русије од неке стварне претње, он уједно обезбеђује властима погодно средство за сузбијање или потпуно ућуткивање појединаца или група, који из овог или оног разлога сматра неподобним или претњом за руске традиционалне духовне вредности. Распад демократског процеса унутар државе, као и немогућност спољних сила — укључујући и државе и међународна тела — да препознају и реагују на овај забрињавајући тренд барем делом су омогућили Русији да одржи и прошири овај закон“ (Професор Блит, Сједињене Америчке Државе).

• „Чини се да је Русија на граници да понови грешку коју су Сједињене Државе направиле 1940-их када су у питању Јеховини сведоци. Тада су многи Американци погрешно сматрали да су Јеховини сведоци ’екстремисти‘ зато што им вера није дозвољавала да полажу заклетву на верност држави. У почетку су представници власти, међу којима и Врховни суд Сједињених Држава, кажњавали Јеховине сведоке јер су се разликовали до других. То је прво водило до огромног насиља над Јеховиним сведоцима, али касније и до преиспитивања питања савести. На крају су многи Американци и амерички судови увидели да је постојање различитих религија, укључујући и Јеховине сведоке, добро за друштво“ (Расбах, Сједињене Америчке Државе).

• „Руском правном систему велику слободу пружа ослањање на уопштене категорије као што су ’екстремизам‘, ’екстремиста‘, ’екстремистичке активности‘, ’проповедање‘ и ’мисионарење‘, као и на тврдње да су нечија вера или систем веровања ’истина‘ или ’бољи од других‘. Пошто званични документи не пружају јасне и прецизне дефиниције и пошто су процене и стручна мишљења изузетно произвољна, до те мере да дефиниција екстремизма у контексту религије не укључује постојање елемената претњи или насиља, снаге безбедности, администрација, судије и стручњаци имају велику слободу у тумачењу. Значајно је да руске власти игноришу захтев Савета УН за људска права (закључна запажања од 28. априла 2015.) да јасно дефинишу ’шта се подразумева под „екстремистичком активношћу“, као и да активност која се сматра екстремистичком мора имати елементе насиља и мржње‘, да пруже јасне смернице ’на основу којих нека литература може бити проглашена екстремистичком‘ и да ’предузму све неопходне мере како би спречиле произвољну примену закона и ревидирале Списак екстремистичке литературе‘“ (Др Вентура, Италија).

• „Руски закон о екстремизму је донет у 2002, а у 2007. проширен је тако да је укључивао и ненасилне активности или заговарање ставова, укључујући и верске ставове. Руске власти ризикују да, уколико себи дају велику слободу, ухвате у своју мрежу и мирољубиве људе који једноставно желе да истраже религије или ставове који се држави не допадају. Примера ради, муслимане који одлуче да исповедају своју веру ван званично одобрених система, руски судови често кажњавају на основу веома уопштеног руског закона о екстремизму. Толеранција власти уз нови судски приступ довела би до реформе закона који се тичу вере и екстремизма и тако би се поспешила верска и етничка шароликост, која је јако велика у Русији. Русија треба да остави иза себе методе чврсте руке којима жели да ту шароликост претвори у сивило и конформизам“ (Кетрин Козман, виши политички аналитичар (Европа и земље бившег Совјетског Савеза), Комисија САД за међународне верске слободе [USCIRF], Сједињене Америчке Државе).

• „Велики део верске политике која се везује за антиекстремизам потиче од културне централизације чији је главни заговорник државна Руска православна црква“ (Др Бесир, Немачка).

• „Иако се Русија сигурно суочавала с насиљем које су поспешивали верски екстремисти, прибегла је закону о екстремизму да би ограничила непопуларне верске групе, а не да би се обрачунала са групама за које је карактеристично насилно понашање“ (Професор Кларк, Сједињене Америчке Државе).

• „Руски правни систем има две озбиљне мане. Руски обимни Устав, којим се између осталог гарантује слобода вероисповести, сматра се неприкосновеним, при чему је одговорност Уставног суда да одлучи да ли је неки поступка или закон у складу са Уставом Русије. У пракси се то не поштује у потпуности. У пракси су руски судови под утицајем извршне власти, било на федералном или регионалном нивоу, а најзад оне нису одговорне пред Уставом. Друга ствар је да су руски закони подложни широким и променљивим тумачењима. Руски закон о екстремизму не садржи јасну дефиницију екстремизма. Због тога се тај закон може тумачити онако како одговара извршној власти на било ком нивоу“ (Сер Ендру Вуд, Велика Британија).

• „Русија има право, у ствари и дужност према својим грађанима да се бори против правог екстремизма, али означити непопуларне верске групе као екстремне, а да оне при томе не угрожавају ничију безбедност, само по себи је прилично екстремно. Мислим да садашњу владу Русије не занимају толико прави екстремисти јер може да их контролише. Сматрам да се много више боје сваке групе коју мисле да не могу контролисати. С обзиром да су Јеховини сведоци пре свега недвосмислено одани Богу, верујем да их влада означава као ’екстремисте‘ да би их се решила. Сматрам, такође, да постоји нека врста утицаја од стране Руска православна црква да се искорене све мање хришћанске заједнице које проповедају“ (Професор Равич, Сједињене Америчке Државе).

• „Руски закон и поступци власти ускраћују многим појединцима и организацијама основна права, попут права на изражавање мишљења. Чак и ако је то мишљење потпуно погрешно, мора постојати право да се оно изнесе. Забрана се може оправдати само у малом броју случајева који би представљали опасност по живот других људи или ремећење реда у друштву. То се не односи на Јеховине сведоке“ (Др Бремер, Немачка).

• „Не. То је ирационално, неразумно и представља кршење људских права, на чије се поштовање Русија обавезала многим споразумима, међу којима је и члан 9 Европске конвенције о људским правима и члан 18 Међународног пакта о грађанским и политичким правима“ (Професор Бауринг, Велика Британија).

• „Не, није ми познато ниједно начело међународног права које потврђује да се неко може прогласити екстремистом јер верује да је његова религија права“ (Професор Гарет Епс, професор права на правном факултету Универзитета у Балтимору, дописник Врховног суда, The Atlantic, Сједињене Америчке Државе).

• „Прво, сама идеја је апсурдна. Уколико би се такав руски закон непристрано применио, све вере би биле забрањене. Све религије тврде да поседују истину и сви верници верују да је њихова религија права. У супротном, какав би смисао постојања религије био? Овај закон је правни изговор који дозвољава Русији да дискриминише верске мањине, а посебно Јеховине сведоке“ (Др Баран, Сједињене Америчке Државе).

• „Мислио сам да сви верују да је њихова религија права. Ако не би веровали да је тако, променили би религију. Јеховини сведоци свакако верују да поседују ’истину‘, али и друге хришћанске религије, као и нехришћанске, тврде слично. Веровање да је нечија религија једина права свакако се треба дозволити у име слободе вероисповести, која је дефинисана у Универзалној декларацији људских права“ (Др Крисидес, Велика Британија).

• „Шокантно је да стручњаци могу да прогласе ’екстремистичким‘ нешто што је суштина сваке верске активности, основ живота било ког верника који живе са уверењем да поседује истини која је само његова. Верници који припадају истој заједници имају своје тумачење истине и на основу тога и тумачење светих списа. Нормално је да су због тога ’непомирљиви са другим верским заједницама‘“ (Др Лункин, Русија).

• „Такво размишљање је нечувено, наравно. Религиозна особа бира и живи по начелима своје изабране религије јер верује да су истинита и боља од начела неке друге религије. Став Русије исмева све религије“ (Др Дејвис, Сједињене Америчке Државе).

• „С малим бројем изузетака, све религије су уверене да су њихова веровања о Богу истинита. Нико не каже: ’Друга религија је боља и истинитија од наше‘“ (Др Бремер, Немачка).

• „Сматрам да је то питање реторичко, не захтева одговор. Наравно, сваки верник жели да и други буду спасени, а не да лутају јер су у тами због погрешних идеја. Баш због тога верници и инсистирају на томе да је њихова религија права“ (Др Ајдар Султанов, правник и борац за људска права, Русија).

• „Као што сам рекао, екстремизам није концепт из социологије религије. Да би се проценило да ли нека религиозна група представља потенцијалну опасност за јавни ред или безбедност државе, мора се испитати шта она ради, а не у шта верује. Уколико не прекрши закон, не може бити осуђена. Религиозна група има право да каже шта сматра да је најбоље. Осим тога, сваки политичар тврди за себе да је најбољи и нико не каже да је због тога екстремиста. Никада нисам чуо политичара који каже да лаже и да је његова политичка партија гора од других. Свака религиозна група сматра да најбоље тумачи свете списе. Оно што треба да занима власт јесу противзаконита или насилна дела која групе чине или би могле да учине“ (Др Дерикибург, Белгија).

• „Недавни амандмани који ограничавају проповедање нечијих веровања потпуно су неразумни. Они значајно ограничавају слободу вероисповести јер се верницима не дозвољава да верују и да тврде, у миру и обзирно, да је њихова религија права“ (Др Ферари, Италија).

• „Сама тврдња да су нечија религиозна уверења истинита или да је његова религија боља од других, није довољна да би се подвела под екстремизам. Већина религија је утемељена на сопственом скупу специфичних тврдњи које су у директној супротности са тврдњама других религија. Упркос разликама, тврдње се могу бранити на миран начин без угрожавања туђих права и слобода и ремећења јавног реда. У ствари, уколико се та супротстављена гледишта не износе уз претње и позиве на насиље или не пропагирају екстремне облике мржње, она чине језгро разноликог демократског друштва. Иако Међународни пакт о грађанским и политичким правима обавезује државе да забране ’заговарање [...] верске мржње која подстиче на дискриминацију, непријатељство или насиље‘, такво заговарање мора да буде заиста претерано да би се применила ова одредба. Осим тога, свака одлука власти да поступи по овој одредници мора да удовољи принципу пропорционалности и неопходности да би била оправдана. Многи начини на које Русија користи свој закон о екстремизму откривају мало или нимало бриге о принципу пропорционалности или неопходности, а да не говоримо о постојању интереса да се разумеју религиозни ставови који су проглашени ’екстремним‘“ (Професор Блит, Сједињене Америчке Државе).

• „Овде није само ствар у слободи вероисповести него и у слободи изражавања. Овај закон предвиђа да се казне које прописује могу применити на било коју верску групу коју власт, или друга религиозна група која има утицај на власт, сматра непожељном са циљем да се елиминише конкуренција“ (Др Рингве, Естонија).

• „Аргумент да је неко екстремиста зато што тврди да је његова вера права и боља од других добар је пример збрке коју изазива руски закон о екстремизму. Најмање једна од руских одобрених традиционалних религија се заснива управо на таквој тврдњи“ (Сер Ендру Вуд, Велика Британија).

• „Руски закон каже да само пропагирање вере, тврдећи да је права, представља говор мржње. Посматрано из угла државне безбедности, мерило треба да буде то да ли верник или група подстичу на наношење зла другима, другим речима да ли кажу да њихова религија захтева од њих да убијају људе друге вере. Држава мора да утврди такве границе зарад сопствене безбедности. Подстицање на насиље: То је као да неко у биоскопу виче пожар или да верски вођа наручи убиство. Али они на које се устремио руски закон не одговарају овим описима“ (Др Патерсон, Сједињене Америчке Државе).

• „Руски закон крши основно међународно правило када је у питању слобода вероисповести тиме што мирољубиве тврдње о томе да је једна религија боља од других, тумачи као облик екстремизма. То је главни разлог из ког је Комисија САД за међународне верске слободе описала овај закон као ’огромну претњу верској слободи‘. Још једна одредница овог закона је ’изазивање верске неслоге‘ и користи се да би се забранило проповедање, посебно оним групама које држава не воли, групама као што су Јеховини сведоци“ (Госпођа Козман, Сједињене Америчке Државе).

• „То што се религијама забрањује да тврде да поседују истину и да су боље од других, што значи да се забрањује forum internum и само суштинско право да се у нешто верује, ни на који начин не може оправдати“ (Др Вентура, Италија).

• „Све религиозне групе на неки начин полажу ексклузивана права на истину, која сама по себи нису опасна. У ствари, то је суштина већине религија“ (Др Брајан Грим, председник фондације Религиозна слобода и бизнис, гостујући професор на Универзитету Св. Марија у Лондону, саветник у фондацији Тонија Блера; стручни сарадник на пројекту Верска слобода на Универзитету Џорџтаун; сарадник на Институту за културу, религију и светска питања на Универзитету у Бостону, Сједињене Америчке Државе).

• „Слобода вероисповести укључује и право верника да изјаве да је њихова религија права и да је најбоља или да је једина истинита. Иако некима због тога може бити непријатно, док год верници те религије не намећу своје ставове другима или приморавају друге да их прихвате, имају право да тврде да су њихова веровања истинита“ (Др Керолин Еванс, декан Правног факултета у Мелбурну, уредник публикације Religion and International Law и Law and Religion in Historical and Theoretical Perspectives, Аустралија).

• „Уколико је ’екстремизам‘ то што неко тврди да је његова религија права, онда су сви верници криви“ (Др Вилијам Кавана, професор католичких студија, директор Центра за католицизам и интеркултуралну теологију на Универзитету Депол, Сједињене Америчке Државе).

• „Уколико неко заступа мишљење да су његова веровања истинита то није доказ ’верског екстремизма‘, већ посвећености његовим суштинским вредностима. Уколико те вредности нису нетолерантне према другим веровањима или религијама, власти треба да их признају као основно људско право“ (Др Џон Бернабаум, председник Руско-америчког института (Москва), Сједињене Америчке Државе).

• „Бавећи се Јеховиним сведоцима у неколико земаља, дошао сам у додир са грађанима који су мирољубиви, послушни и вредни. Они су свесни постојања других религија и пуни поштовања према религиозном идентитету већине, а уједно и напорно раде на томе да одбране своје право да верују и слободно испољавају своја верска убеђења. Њихови напори, посебно кроз правне канале, значајно су допринели унапређивању верске слободе појединца и заједница многих мањих, али исто тако и великих религија“ (Др Ефи Фокас, директор оснивач [2008-2012], Форум о религији, сарадник Хеленске опсерваторије, Економски факултет у Лондону, некадашњи сарадник на програму Марија Кири, „Плуризам и верска слобода у Православним црквама Европе“ [PLUREL], Хеленска фондација за европску и спољну политику, Грчка).

• „Познајем Јеховине сведоке, не само као професионалац који се бави изучавањем њихове историје, учења и обичаја већ и као обичан грађанин који их познаје из свакодневног живота. Неки од њих су моје комшије, познаници и колеге. Међу људима које ја познајем, они су на добром гласу. Поштују закон. Добро се слажу са другима без обзира на њихова политичка или верска убеђења. Не занимају их само интереси и потребе припадника њихове верске заједнице. Јеховини сведоци не учествују у политичком животу неке државе, не износе своје мишљење о властима, али као грађани нису незаинтересовани за оно што се дешава у њиховој земљи. Верујем да у значајној мери доприносе напретку друштва, унапређују његову добробит и стабилност јер заговарају традиционалне и универзалне хришћанске вредности. То су добри породични људи, верни својим супружницима, поштују своје родитељи и одговорно подижу своју децу“ (Др Филипович, Украјина).

• „Јеховини сведоци које познајем у Великој Британији дају свој допринос друштву тако што поштено плаћају порез. Њихова вера захтева да увек буду послушни закону осим у ограниченом броју ситуација за које они сматрају да се косе са њиховим разумевањем Божјег закона“ (Др Крисидес, Велика Британија).

• „Бавећи се религијом, проучавала сам многе религије и знам да Јеховини сведоци нису агресивна, већ мирољубива верска организација чији чланови због својих уверења не расправљају о политици и никада се не мешају у политику државе. Међутим, ови верници дају свој допринос друштву тиме што поштено раде у разним фирмама и организацијама, поштено плаћају порезе којим подупиру власт, помажу суграђанима у време невоље, на пример након природних катастрофа или грађанских немира“ (Др Елбакјан, Русија).

• „Током година, срео сам многе Јеховине сведоке, и један од мојих најбољих студената на постипломским мастер студијама на катедри за људска права била је једна девојка која је Јеховин сведок и она је написала одличан рад на тему верске слободе у Русији. Из свог искуства могу да кажем да су Јеховини сведоци пример љубазности и лепог понашања и не вређа их чињеница да се ја не слажем са њиховим веровањима“ (Професор Бауринг, Велика Британија).

• „Током протеклих 60 година бранио сам многе Јеховине сведоке и могу да кажем да иако не делим њихово мишљење о Библији, сматрам да су то људи који имају изузетно високе моралне вредности, јаку веру и који своје активности обављају у миру“ (Бруно Сегре, адвокат, новинар, глави уредник недељника L’INCONTRO; почасни председник Торинског већа за лаике у држави, почасни председник Националног удружења за слободу мисли „Ђордано Бруно“, Италија).

• „Неколико година сам био посматрач у скупштинама Јеховиних сведока да бих написао своју докторску дисертацију о њима и да бих касније могао да пишем чланке о њима за одређене научне часописе. Могу рећи да су Сведоци добри и поштени грађани у земљама у којима живе. Не мешају се у политичка збивања у својој земљи, али плаћају порезе, понекад се као добровољци пријаве за ватрогасце, помажу жртвама катастрофа попут поплава у Оранжу и Болену у Француској и не очекују да ти људи постану Сведоци. Једноставно желе да помогну људима. Сведоци подржавају истраживања на пољу бескрвног лечења, од чега имају користи и они који нису Јеховини сведоци“ (Др Дерикбург, Белгија).

• „Јеховини сведоци су на гласу као поштени грађани који поштују закон“ (Др Нокс, Велика Британија).

• „Дубоко поштујем Јеховине сведоке. Они су предани, мирољубиви, озбиљно схватају своју службу Богу и радо помажу другима. Познајем послодавце који траже раднике међу Јеховиним сведоцима јер су познати по томе да су поштени и вредни“ (Др Дејвис, Сједињене Америчке Државе).

• „Када погледам ситуацију у којој се налазе Јеховини сведоци у Естонији, јасно ми је да се током деценија мишљење јавности о њима променило и да више нема негативних стереотипа о њима. У световном, мултирелигијском друштву, Јеховини сведоци се сматрају само још једном религијом“ (Др Рингве, Естонија).

• „Јеховини сведоци не изазивају никакве немире у друштву“ (Професор Кларк, Сједињене Америчке Државе).

• „Тужно је што се прогонство Јеховиних сведока заснива на веома примитивној, приземној логици: Не воли их одређени део друштва које не зна ништа о учењима и обичајима Јеховиних сведока. Па ипак, претреси, истраге и заплене њихове литературе која је затим проглашена екстремистичком, не доказују да Јеховини сведоци у Русији крше закон“ (Др Лункин, Русија).

• „Они који нису имали неки ближи контакт са Јеховиним сведоцима, знају их само по њиховом проповедању од врата до врата, што се понекад тумачи као досађивање. Зато ја увек подсетим људе на то да Сведоци имају право да куцају на њихова врата јер је то саставни део живота у демократском друштву. Дугујемо захвалност Сведоцима јер су на судовима одбранили своја права, што је допринело даљњој заштити слободе говора“ (Др Баран, Сједињене Америчке Државе).

• „Упознат сам пре свега са делом Јеховиних сведока у Сједињеним Државама, а они су много допринели развоју друштва, у ствари допринели су разумевању Првог амандмана тако што су се борили за грађанске слободе у чувеним случајевима попут случаја Барнет. Иронично је то што се Русија изгледа плаши такве историје унапређивања грађанских слобода“ (Професор Равич, Сједињене Америчке Државе).

• „На основу истраживања историје права у Америци, разумео сам колики су допринос Јеховини сведоци дали да би се осигурала уставна заштита грађанских слобода. Њихова одлучност да слободно исповедају своју веру довела је до заштите права на основу Првог амандмана и то је користило свим Американцима. Сличан допринос су дали и у другим државама што није користило само њима већ и многим другим верским групама“ (Др Питерс, Сједињене Америчке Државе).

• „У мојој земљи, то јест Естонији, Јеховини сведоци имају добру репутацију. Дају свој допринос друштву и плаћају порезе. Они чине главни део друштва који поштује закон. Не служе војску, али пошто постоји цивилна служба (рад у школама, болницама, итд.) они је прихватају“ (Др Еин Ристан, професор Новог Завета, Факултет за теологију и студије религије, Универзитет у Тартуу, професор сарадник теологије слободних цркава и историје религије, Богословија у Тартуу, Естонија).

• „Имам неколико пријатеља Грка који су Јеховини сведоци. Мој бивши комшија у Солуну, где сам некада живео, јесте Јеховин сведок. Где год да се нађем реагујем против неправедног прогањања Јеховиних сведока, и због својих принципа и због тога што су они искрени хришћани, вредни и лојални људи“ (Др Гроен, Аустрија).

• „Имао сам мало додира с Јеховиним сведоцима, углавном у Шпанији, али сам стекао утисак да су добри, посвећени и поштени људи, бескомпромисни у својим уверењима, што не мора да буде нешто лоше под условом да можете разумно да дискутујете о тим уверењима“ (Др Мартинез-Торон, Шпанија).

• „Верници као што су то Јеховини сведоци, корисни су чланови друштва у којем живе. Немате чега да се бојите када је у питању та верска заједница. Њихова дискриминација је потпуно неоправдана“ (Др Бернбаум, Сједињене Америчке Државе).

• „Јеховиним сведоцима се дивим због тога што нису насилни и што одбацују идолопоклонство у облику национализма и поздрављања заставе“ (Др Кавана, Сједињене Америчке Државе).

• „Могу да кажем да сам их, овде у Немачкој, увек сматрао нормалним, лојалним и ненападним грађанима, попут већине других људи“ (Др Бремер, Немачка).

• „Неоправдано и диспропорционално мешање у животе Јеховиних сведока у Русији потпуно је неосновано с обзиром да су Јеховини сведоци у Европи и широм света познати као мирољубива заједница, која се бори за опште добро. Као што је доказано независним истраживањем историје и друштвених наука, Јеховини сведоци заслужено имају добру репутацију јер се уче да поштују закон, лојални су и ненасилни грађани који на много начина доприносе напретку, слози и просперитету друштва. Њихова слобода је драгоцено оружје у борби против екстремизма у Русији и шире“ (Др Вентура, Италија).

Контакт:

Међународни: Дејвид Семонијан, Служба за односе с јавношћу, тел.: +1 718 560 5000

Русија: Јарослав Сивуљски, тел.: 7 812 702 2691