Деветогодишња Гати Барнет и њена осмогодишња сестра Мари стајале су у тишини и с поштовањем посматрале свој разред док је поздрављао америчку заставу. Нису могле ни да претпоставе да ће се због своје вере наћи у средишту упечатљивог суђења на Врховном суду 1943. Ове девојчице су једноставно веровале да треба да буду одане само Богу. Оне су биле међу хиљадама деце Јеховиних сведока која су следила своју савест (Дела апостолска 5:29).

Гати и Мари су због свог храброг става биле избачене из школе у Западној Вирџинији. Захваљујући њиховом оцу, случај је доспео све до Врховног суда. Суд је 14. јуна 1943. донео пресуду према којој школе немају право да присиљавају децу да поздрављају заставу, посебно истичући да Јеховини сведоци нису желели да покажу „непоштовање према застави и држави“. Пресуда у случају Одбор за образовање државе Западна Вирџинија против Барнета поништила је пресуду у случају Школска управа Минерсвил против Гобајтаса. Према тој пресуди, која је донета само три године раније, школе су добиле право да захтевају од својих ученика да поздрављају заставу.

Судија Роберт Џексон, износећи већинско мишљење судског већа које је гласало шест према три, поетски се изразио: „Ако у сазвежђу нашег устава постоји иједна стабилна звезда, онда је то чињеница да ниједан службеник, велики или мали, не може да пропише шта је општеприхватљиво у политици, национализму, религији или у другим стварима које се тичу личног мишљења, нити да присили грађане да на тај начин речима или делима исповедају своју веру.“

Иако се ова пресуда позитивно одразила пре свега на децу Сведока, Ендру Копелман, професор права на Северозападном универзитету, каже: „Борци за грађанске слободе у Америци у великој мери дугују захвалност Јеховиним сведоцима, јер су они издржали окрутно и злобно прогонство у Америци борећи се за грађанске слободе у којима сви ми данас уживамо.“

Филип Брамли, заступник Јеховиних сведока, објашњава да ова пресуда није утицала само на правни систем у Сједињеним Државама: „Значај случаја Барнет види се у чињеници да су Врховни судови Аргентине, Канаде, Костарике, Гане, Индије, Филипина и Руанде, као и Европски суд за људска права, цитирали ову пресуду и водили се њеним аргументима.“

Гати и Мари су 2006. позване да о значају свог случаја разговарају са истакнутим стручњацима у Центру Роберт Џексон, у Њујорку. Мари је рекла: „Сећам се када је мој син послат код директора јер није поздравио заставу. Директор му је рекао: ’Твоја учитељица је очигледно заборавила пресуду Врховног суда.‘“

Говорећи у име свих Јеховиних сведока, Гати каже: „Ми поштујемо заставу и оно што она представља. Немамо ништа против тога. Једноставно не желимо да јој одајемо част која припада Богу“ (1. Јованова 5:21).