Милионима хришћана савест не дозвољава да носе оружје – и многе земље поштују ту одлуку. Према одлуци Савета Уједињених нација за људска права, и турски грађани заслужују исту слободу.

Овај Савет је 29. марта 2012. донео одлуку у корист два турска држављана, Џенка Атасоја и Арде Саркута. Обојица су Јеховини сведоци који су одбили војну службу због својих верских уверења.

Господин Атасој и господин Саркут су више пута подносили жалбу и објаснили своју одлуку на темељу савести, нудећи да обављају цивилну службу која није у надлежности војске. Међутим, њих двојица су непрестано била присиљавана да служе војску. Господин Саркут је остао без посла након што је војска запретила да ће подићи кривичне пријаве против универзитета у ком је радио као асистент.

У одлуци Савета стоји да је право на одбијање војне службе због приговора савести „саставни део права на слободу мисли, савести и вероисповести“, које се гарантује чланом 18 Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Надаље, Савет је рекао да на основу тог права „свака особа може одбити служење војног рока ако то није у складу с њеним верским убеђењима“.

Ова одлука је донета убрзо након две сличне одлуке Европског суда за људска права. У једној од те две одлуке стоји да је „непостојање алтернативе за војну службу у Турској у супротности с правом на приговор савести које се гарантује Европском конвенцијом за људска права“.

Одбијање служења војске због приговора савести старо је колико и само хришћанство. У својој књизи The Rise of Christianity, Ернест Барнс је написао: „Пажљиво истраживање свих доступних информација [показује] да до времена Марка Аурелија [римског императора који је владао од 161. до 180. н. е.] ниједан хришћанин није постао војник и ниједан војник није остао у војној служби након што би постао хришћанин.“