Тог јутра, 24. фебруара 2022, пробудила ме је заглушујућа бука. Мислила сам да грми пошто је напољу падала киша. Али то су заправо биле експлозије бомби.

Схватила сам да морам одмах да напустим своју кућу у центру Маријупоља. Сутрадан сам отишла код своје баке Ирине, која је живела у предграђу. Код ње је већ био наш рођак Андреј, а касније је дошла и моја мајка Катерина. У бакиној кући је једно време било безбедно, али морали смо неколико ноћи да спавамо у подруму.

Једном је пројектил пао у нашу башту док смо ми били у подруму. Експлозија је била веома снажна. Усрдно сам се молила Јехови. После недељу дана, видели смо да више није безбедно да останемо у бакиној кући, па смо одлучили да се вратимо у центар града и да покушамо да се евакуишемо. Преклињала сам Јехову да нас чува и да нам помогне да одемо одатле.

Било је јутро, 4. март. Пошто је Маријупољ био под опсадом, возови нису ишли из града. Зато смо наредних десет дана потражили склониште у позоришту са још стотинама других. Била је толика гужва да смо морали да спавамо на поду. Све је било прљаво, није било довољно топле воде и било је јако тешко доћи до хране. Сатима смо чекали у редовима.

Једног дана, пројектил је експлодирао близу позоришта. Удар је био толико снажан да су стакла попуцала на прозорима и после тога је унутра било веома хладно.

У овом тешком периоду ми је много помогло размишљање о ономе што се десило Јову. Док су људи око мене били у паници због бомбардовања, читала сам Књигу о Јову у својој Библији и то ми је помогло да имам мир. Имала сам осећај као да седим у том позоришту са Јовом и да му кажем: „Сада разумем како ти је било!“ Он је изгубио све што је имао: породицу, здравље и материјалне ствари. Ја сам изгубила само материјалне ствари. Породица је била са мном, сви смо били живи и здрави. У том тренутку сам схватила да и није све тако црно, и било ми је лакше.

Десетак дана касније, 14. марта, сазнали смо да је једна група успела да побегне из града. Зато смо и ми одлучили да одемо. Пронашли смо превоз заједно с још некима из позоришта.

Из града је кренуо конвој од 20 возила. Било нас је чак четрнаесторо у задњем делу теретног комбија. Док смо путовали, бомбе су падале свуда око нас. Непрестано сам се молила. Када смо коначно напустили Маријупољ, возач је зауставио комби, изашао из њега и бризнуо у плач. Све време је избегавао мине на путу. Сазнали смо да је само два дана након што смо отишли, позориште бомбардовано и да је страдало најмање 300 људи.

Након 13 сати путовања стигли смо у Запорожје. Сутрадан ујутру смо се укрцали на воз за Лавов. У купеу који је предвиђен за четворо људи било нас је шеснаесторо. Било је страшно вруће. Већи део пута сам стајала у ходнику јер је једино тамо било ваздуха. У Лавов смо стигли 16. марта и тамо су нас срдачно дочекали наша браћа и сестре. Смештени смо у Дворану Краљевства и тамо смо остали четири дана. Била сам дирнута до суза бригом браће и сестара. То је заиста био прави дар од Јехове.

Неколико дана касније, 19. марта, одлучили смо да одемо у суседну Пољску. Ту су мене, моју баку, мајку и рођака поново срдачно дочекали браћа и сестре. Обезбедили су нам све што нам је било потребно. Стварно су нас обасули љубављу.

Имам само 19 година, али након свих ових кушњи увидела сам колико је важно градити веру док су нам околности у животу повољне. Вера нам помаже да преживимо. Да нисам читала и проучавала Библију пре рата, било би ми много теже.

Јехова је заиста брижан Отац. Осећала сам као да ме је узео за десну руку и водио током читавог пута. Никада нећу моћи довољно да му захвалим за све што је учинио за мене (Исаија 41:10).