У Таксиду је јутро, петнаест минута до седам. Небо је ведро, а танак слој леда прекрива мало језеро поред троспратне зграде у коју пристижу млади мушкарци и жене. Носе радна одела и чизме и долазе из оближњих хотела и станова, као и других делова државе Њујорк – Патерсона, Волкила, па и Бруклина, који је удаљен око 80 километара.

Већина их је из много удаљенијих места, то јест из разних делова Сједињених Држава и других земаља. Овде су дошли као добровољци – неки на недељу дана, неки на шест седмица, а неки и на дуже. Сами су платили трошкове пута и не раде за плату. Па ипак, они су срећни што су ту.

Данас овде ради око 120 добровољаца, премда ће се њихов број повећати у наредним месецима. Они пристижу у трпезарију и седају за столове који имају по десет места. Многи се послужују кафом, а из кухиње допире мирис пржене сланине. Тачно у седам сати на ТВ екранима могу пратити осматрање библијског цитата. Након петнаест минута, конобари износе доручак. Осим сланине, служе се хлеб, јаја и овсена каша. Хране има у изобиљу.

На крају доручка упућује се молитва и онда је време за посао. Они који раде грађевинске послове весело ћаскају док облаче флуоресцентне прслуке и стављају шлемове, заштитне наочаре и тешке опасаче за алат.

Њихов задатак је да преуреде објекте некадашње фабрике папира у Таксиду. Ту ће бити смештени радници, као и све што је неопходно за градњу главног седишта Јеховиних сведока у градићу Ворвик, које се налази неколико километара даље. Зато се у постојећим зградама фабрике праве станови и канцеларије, као и радионице и складишта. У уторак, 12. марта 2013, одељење за урбанизам у Таксиду издало је привремену грађевинску дозволу.

Шта очекује добровољце када стигну? „Када се пријавите“, каже Вилијам из Њу Џерсија, „браћа на рецепцији вам објасне основне ствари – где је ваша соба, где се шта налази, за шта се који кључ користи. Сви су спремни да помогну. Кад стигнете у Таксидо, након доручка упознате пословођу, који вам објасни шта ћете радити.“

Какав је осећај служити овде? Јахајра и њен супруг су дошли из Порторика и помажу око постављања монтажне грађе и зидова. „Устајемо око пола пет“, каже она. „Након што поспремимо собу, брзо попијемо шољу кафе и кренемо на аутобус који нас вози до градилишта. Иако смо на крају дана уморни, не престајемо да се смејемо. Сви смо тако весели.“

Имање у Ворвику је окружено шумом. Зак и његова супруга Бет су из Минесоте и помажу око припремних радова на градилишту у Ворвику. На питање зашто су дошли, Бет је рекла: „Сматрамо да не постоји ништа боље од служења Јехови. Зато желимо да своје способности користимо да бисмо му служили.“