Рођен сам у Сан Хуан Чанкалаиту, малом граду у држави Чијапас, у Мексику. Моја породица припада Чолима, индијанском народу из племена Маја. Био сам пето од дванаесторо деце у нашој породици. Као деца смо проучавали Библију с Јеховиним сведоцима. Нажалост, тада нисам примењивао оно што сам учио из Библије.

 Већ са 13 година сам се дрогирао и крао. У то време сам отишао од куће и живео по разним местима. Са 16 година сам почео да радим на једној плантажи марихуане. Ту сам био већ око годину дана када су нас једне ноћи, док смо бродом превозили велики товар марихуане, напали наоружани припадници супарничког нарко-картела. Кад су отворили ватру на нас, заронио сам у реку и испливао даље низводно и тако извукао живу главу. После тога сам побегао у Сједињене Државе.

 У Сједињеним Државама сам наставио да продајем дрогу, што ми је створило још веће проблеме. Са 19 година сам због пљачке и покушаја убиства завршио у затвору. Тамо сам се придружио једној банди и починио још нека насилна дела. Због тога су ме пребацили у затвор с високим степеном обезбеђења у Луисбургу, у Пенсилванији.

 У том затвору сам постао још гори. По тетоважама се знало којој банди припадам тако да сам се у затвору лако прикључио „својима“. Постао сам још насилнији и стално сам се тукао. Једном приликом сам учествовао у тучи банди у затворском дворишту. Жестоко смо се тукли бејзбол палицама и теговима. Чувари су морали да баце сузавац како би нас раздвојили и прекинули тучу. Управа затвора ме је након тога сместила у посебно одељење за опасне затворенике. Имао сам напраситу нарав и вулгарно сам се изражавао. Није ми био проблем да некога пребијем. Заправо, уживао сам у томе. Нисам осећао ни трунку кајања.

 Пошто сам већи део дана проводио у ћелији почео сам да читам Библију како бих прекратио време. Касније сам од чувара добио књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. a Док сам је читао, сетио сам се многих ствари које сам још као дете учио проучавајући Библију са Сведоцима. Тада сам схватио колико сам ниско пао. Размишљао сам и о својој породици. С обзиром да су две моје сестре постале Јеховини сведоци, кроз главу ми је прошла мисао: „Оне ће живети вечно.“ А онда сам помислио: „А зашто не бих и ја?“ Тада сам чврсто решио да се променим.

 Међутим, знао сам да ће ми требати помоћ. Најпре сам се молио Јехови Богу и преклињао га да ми помогне. Затим сам писао подружници Јеховиних сведока у Сједињеним Државама и затражио да проучавам Библију. Подружница се постарала да неко из оближње скупштине ступи у контакт са мном. У то време није могао да ме посећује нико осим чланова породице, тако да ми је један Сведок из те скупштине слао охрабрујућа писма и библијску литературу, због чега сам још више желео да се променим.

 Одлука да напустим банду којој сам припадао много година била је велики корак напред. Вођа банде је био у истој затворској јединици, тако да сам му током једне шетње пришао и рекао да желим да постанем Јеховин сведок. На моје изненађење, рекао ми је: „Ако си то озбиљно решио, онда у реду. Не могу да се борим с Богом. Али ако је све ово само да би изашао из банде, знаш шта те чека.“

 Током наредне две године чувари су почели да примећују да сам се променио. Због тога су били много увиђавнији према мени. На пример, нису ми стављали лисице када су ме водили на купање. Један од њих ми је чак пришао и подстакао ме да наставим да се мењам. Заправо, у последњој години одслужења казне пребачен сам у издвојени део с минималним обезбеђењем у близини главног затвора. Године 2004, након десет година проведених иза решетака, пуштен сам и затворским аутобусом депортован у Мексико.

 Чим сам стигао у Мексико, потражио сам Дворану Краљевства Јеховиних сведока. На први састанак сам дошао у затворском оделу јер је то била једина пристојна одећа коју сам имао. Упркос томе, Сведоци су ме срдачно дочекали. Када сам видео колико су љубазни, схватио сам да сам међу правим хришћанима (Јован 13:35). Скупштинске старешине су се том приликом побринуле да коначно имам прави библијски курс. Годину дана касније, 3. септембра 2005, крстио сам се као Јеховин сведок.

 Од јануара 2007. сваког месеца проводим 70 сати поучавајући друге Библији. Године 2011, завршио сам библијску Школу за неожењену браћу (сада се зове Школа за објавитеље Краљевства). Та школа ми је много помогла да успешно обављам своја задужења у скупштини.

 Године 2013, оженио сам се са Пилар. Она кроз шалу каже да ми не верује шта сам све некада радио. Никада се нисам вратио пређашњем начину живота. И моја супруга и ја сматрамо да сам живи доказ да Библија заиста може променити човека (Римљанима 12:2).

 Уверен сам да се Исусове речи из Луке 19:10 односе на мене. Он ту каже да је „дошао да тражи и да спасе оно што је изгубљено“. Више се не осећам изгубљено, нити повређујем људе око себе. Захваљујући Библији пронашао сам праву сврху живота, имам добре односе с другима и што је најважније, добар однос са својим Творцем, Јеховом.