Вирђинија је Јеховин сведок и пати од болести која је позната као синдром закључаног човека. Цело тело јој је парализовано. Може да види, да чује, да отвара и затвара очи и да донекле помера главу. Не може да говори нити да једе. Некада је била здрава и пуна снаге. А онда је једног јутра 1997. осетила оштар и упоран бол у потиљку. Муж ју је одвезао у болницу и те исте вечери је пала у кому. Пробудила се две недеље касније на интензивној нези парализована и прикључена на респиратор. Наредних дана ничег није могла да се сети, па чак ни како се зове.

 Вирђинија прича шта се затим десило: „Постепено ми се вратило сећање. Непрестано сам се молила. Нисам желела да умрем и да мој син остане без мајке. Да бих прикупила храброст, покушавала сам да се сетим што више библијских стихова.

 „Касније сам са интензивне неге пребачена на друго одељење. Шест месеци сам провела у разним болницама и рехабилитационим центрима, а онда сам послата кући. И даље сам била парализована и потпуно сам зависила од туђе помоћи. То је било тако обесхрабрујуће! Имала сам осећај да нисам корисна ни људима ни Јехови. Такође ме је оптерећивало што не могу да се старам о свом сину.

 „Почела сам да читам искуства других Сведока који су имали сличан проблем и била сам задивљена кад сам схватила шта су све могли да учине за Јехову. Зато сам и ја почела да се трудим да будем позитивна и да се концентришем на оно што могу да урадим. Док сам била здрава, нисам имала толико времена за духовне активности. А онда сам одједном имала све време овог света. Зато се нисам препустила очају него сам се трудила да ојачам свој однос с Јеховом.

 „Научила сам да користим компјутер. Служим се програмом који реагује на покрете моје главе. То јесте исцрпљујуће али ми омогућава да проучавам Библију и да сведочим другима путем мејла и писама. С људима око себе комуницирам помоћу табле на којој су исписана слова. Особа која је поред мене показује слова, једно по једно. Кад покаже погрешно слово, широм отворим очи, а кад покаже право слово, ја их затворим. И тако понављамо тај процес све док не саставим речи и реченице. Неке сестре које проводе доста времена са мном већ су постале прави експерти у погађању тога шта желим да кажем. Понекад склопе неку погрешну реч па нам још све то буде и забавно.

 „Волим да учествујем у скупштинским активностима. Увек пратим програм састанака, а сада је то путем видео-везе. Откуцам своје коментаре, а онда их на састанку неко други прочита уместо мене. Осим тога, повежем се са једном малом групом браће и сестара па заједно гледамо наше месечне емисије. a

 „Већ 23 године живим са синдромом закључаног човека. Понекад се осећам тужно али ми у таквим тренуцима много значи молитва, дружење са браћом и духовне активности. Уз помоћ браће и сестара из моје скупштине већ шест година успевам да служим као помоћни пионир. Трудим се да будем добар пример свом сину Алесандру који је сад већ ожењен и служи као старешина. Његова жена и он су стални пионири.

 „Често размишљам о томе шта ћу све моћи да радим када дође нови свет. Прво што желим јесте да говорим о Јехови својим сопственим гласом. Волела бих да у природи шетам поред неке реке и да уживам у предивном пејзажу. А пошто се протекле две деценије храним преко цевчице, једва чекам да са дрвета уберем јабуку и да је загризем. И наравно, као Италијанка, већ сада се радујем што ћу поново моћи да спремам и једем своја омиљена италијанска јела, као што је пица.

 „Нада у спасење помаже ми да сачувам свој ум (1. Солуњанима 5:8). Замишљам себе у новом свету и то ме чини срећном упркос томе што сам прикована за кревет. Сигурна сам да ће томе ускоро доћи крај. Једва чекам да осетим ’прави живот‘, живот који ће нам Јехова дати када дође његово Краљевство“ (1. Тимотеју 6:19; Матеј 6:9, 10).