„Родила сам се у породици која је служила Јехови“, каже Рејчел, која данас живи у Доминиканској Републици. „Нажалост, кад сам имала седам година, мој отац је прекинуо сваки контакт с Јеховиним народом и почео жестоко да се противи истини. На сваки могући начин ми је отежавао да служим Јехови. На пример, обећавао ми је разне ствари ако оставим Јехову – мобилни телефон, пут у Дизниленд, па чак и кредитну картицу! А понекад је батинама покушавао да ми ’избије Јехову из главе‘. Рекао је да ако не будем могла да ходам или причам нећу моћи ни да идем на састанке. Али тиме ништа није постигао. Била сам одлучна да не пропуштам састанке.

 „Тата ме никад није тукао кад је мама била код куће. Претио је да ће и њу повредити ако јој случајно нешто кажем о батинама. За моје повреде је увек говорио да сам их добила на часовима борилачких вештина које ми је на силу давао.

 „Била сам исувише мала и исувише сам се бојала оца да бих ишта рекла мами. Зато сам све причала Јехови. Живели смо у Мериленду, у Сједињеним Државама, и иза куће смо имали шуму. Одлазила бих у ту шуму и дуго се шетала док не дођем до једног прелепог храста са широким гранама. Попела бих се на њега и удобно се сместила, а онда бих причала с Јеховом. Говорила сам му како се осећам и шта бих све волела да радим за њега кад одрастем, само ако ми помогне да преживим све ово. Причала сам му и шта ћу да радим у новом свету, како ћу имати дивну породицу и како ћу бити срећна и спокојна, јер се тада нећу ничега бојати и неће ме ништа болети.

 „Кад год је тата покушавао да ме подмићивањем или батинама одврати од Бога, Бог би увек нашао начин да ме утеши и да ми снагу да издржим. Помогао ми је да му останем верна и чврста у истини.

 „Крстила сам се са десет година, а две године касније уписала сталну пионирску. Нисам рекла тати ни за једно ни за друго, али кад је сазнао, тако јако ме је ударио да ми је ишчашио вилицу.

 „Неки су ми саветовали да престанем с пионирском службом јер сам била јако млада и питали су се да ли сам разумела колико је то озбиљна одлука. У мом окружењу је било и младих Сведока којима духовност није била толико важна. Пуно времена су трошили на провод и рекреацију и мени је то деловало привлачно. Понекад сам била у искушењу да им се придружим. Питала сам се зашто не бих мало успорила у служби и забављала се као и моји вршњаци. Али кад год бих се тако осећала, разговарала сам с Јеховом о томе.

 „Кад сам имала 15 година, добила сам понуду од једне престижне модне агенције. Нудили су ми велику своту новца да радим за њих у Милану у Италији. Ласкала ми је помисао на то да будем модел, да се појављујем у модним часописима и да носим ексклузивну одећу на пистама. Била сам стални пионир већ скоро три године и размишљала сам да би ми тај посао пружио финансијску сигурност и помогао ми да још дуго будем пионир. Пошто нас је мој отац напустио, жеља да помогнем мами је исто био један од разлога да прихватим ову понуду.

 „Много сам се молила и разговарала сам са мамом, која је и сама годинама била пионир. Разговарала сам и са једним драгим старешином ког сам много ценила. Наравно, по свом обичају отишла сам и до свог дрвета и тамо се молила. Библијски стих који ми је прочитао тај старешина био је Јеховин одговор на моје молитве. Прочитао ми је Проповедника 5:4 где пише: ’Кад дајеш завет Богу, не оклевај да га испуниш [...] Испуни свој завет.‘ Ја сам се заветовала Јехови да ћу му служити целим срцем и схватила сам да би ме тај посао вероватно удаљио од њега. Зато сам одлучила да одбијем понуду.

 „Јехова ми је очигледно помогао да преживим тешко детињство. Сада сам у срећном браку са Хасиром и имамо сина Конора који има девет година. Хасир је старешина, а Конор је некрштени објавитељ. У пуновременој служби сам скоро 27 година.

 „Често се сетим дугих разговора с Јеховом на храстовом дрвету у шуми иза наше куће. Преклињала сам га да ми помогне и он је увек био ту за мене. Јачао ме, тешио и усмеравао. Јехова ми је увек изнова показивао колико је диван отац. Срећна сам што сам одлучила да му служим целим срцем. То је најбоља одлука коју сам икада донела.“