Био је хладан и тмуран дан у Алберти, у Канади. Боб је возио око 100 километара на час када му је изненада пукла задња лева гума. Будући да није одмах схватио шта се догодило, наставио је да вози ка кући, до које је било још пет километара.

 Боб у писму које је послао оближњој Дворани Краљевства Јеховиних сведока даље каже: „Петоро младих који су пролазили у ауту поред мене спустили су прозор да ми кажу да ми је пукла гума. Зауставили смо се и они су се понудили да ми помогну. Нисам ни знао да ли у ауту имам резервну гуму и дизалицу. Док сам седео у својим инвалидским колицима поред ауто-пута, они су се подвукли под мој ауто, пронашли и резервни точак и дизалицу и заменили ми гуму. Снег је вејао и било је прилично хладно. Иако су били веома лепо обучени, није им био проблем да ми помогну и захваљујући томе сам могао да продужим. Сам не бих могао ништа.

 „Захвалан сам тим младим људима што су ми помогли. Били су на том подручју како би проповедали од куће до куће. Њихова дела говоре више од речи. Спасли су ме велике муке и то много ценим. Ко би рекао да ће тог дана на ауто-путу бити тако дивних младих особа, добрих попут анђела?“