Јеховини сведоци следе библијски савет да не одговарају на све оптужбе и да не реагују увек кад им се ругају. Примера ради, библијска пословица каже: „Ко опомиње подругљивца, прима на себе срамоту“ (Пословице 9:7, 8; 26:4). Ми смо првенствено усредсређени на то да угодимо Богу и зато не желимо да губимо време на препирање око лажних оптужби (Псалам 119:69).

 Наравно, постоји „време кад се ћути и време кад се говори“ (Проповедник 3:7). Ми разговарамо с људима који су искрени и желе да сазнају истину, али не желимо да се упуштамо у бесмислене расправе. На тај начин следимо пример који су оставили Исус и хришћани из првог века.

•   Исус није ништа одговорио када је био лажно оптужен пред Пилатом (Матеј 27:11-14; 1. Петрова 2:21-23). Слично томе, Исус није одговарао ни на оптужбе да је пијаница и изјелица. Уместо тога, дозволио је да његова дела говоре за себе, у складу с библијским начелом: „Мудрост оправдавају њена дела“ (Матеј 11:19). Међутим, када је било потребно, он је храбро одговорио на клевете које су биле изговорене о њему (Матеј 15:1-3; Марко 3:22-30).

   Исус је поучавао своје следбенике да не буду обесхрабрени лажним оптужбама. Он је рекао: „Срећни сте кад вас због мене вређају и прогоне и лажући вам приписују свакаква зла“ (Матеј 5:11, 12). Па ипак, када његови ученици у таквим ситуацијама буду имали могућност да дају сведочанство, Исус је рекао да ће он испунити своје обећање да ће им „дати речи и мудрост“, којима се сви њихови „противници заједно неће моћи супротставити нити ће их моћи оспорити“ (Лука 21:12-15).

•   Апостол Павле је саветовао хришћане да се с противницима не упуштају у бесмислене расправе, говорећи им да је то „бескорисно и испразно“ (Титу 3:9; Римљанима 16:17, 18).

•   Апостол Петар је подстакао хришћане да бране своју веру кад год је то могуће (1. Петрова 3:15). Ипак, он је разумео да је боље то чинити делима него речима. Он је написао: „Јер то је Божја воља, да добрим делима ућуткате неразумне људе који говоре оно у шта нису упућени“ (1. Петрова 2:12-15).